ZZ топ

ZZ top

Sansara

Radi uprkos, radi rukom,
okreni svet, obori nebo.
U svakoj skici, u svakom nacrtu,
učitelj se nastavlja u svom učeniku.

Ceo svoj život idem ka dnu.
Ceo svoj život tražio sam ljubav da bih voleo jednu.

Rekli su da je kasno da se spasimo i izlečimo.
Briga me, naša deca će biti bolja od nas.

Ne mogu nas izbrisati, živimo u inat.
Možda nemamo sreće ali uzećemo svoje.
Ovo nebo je umesto scene, ovde je sve naopako.
I ove zvezde u tami su svetiljka koju si ti upalila.
Hiljadu mene pre mene.
I posle mene će biti hiljadu mene.
I u hiljadama ne mene, hiljadu mene.

Opet smo slomljeni u paramparčad i nemoguće nas je popraviti.
Briga me, naša deca će biti bolja od nas.

Kad me ne bude bilo ja ću pevati glasovima svoje dece i glasovima njihove dece.
Samo su nam zamenili mesta.
Takav je zakon sansare, kruženje ljudi…

 

Lepota preobražaja

Lepota preobrazajaZima je eto otišla i okrenula mi leđa i pored moje naklonosti istoimenim radostima sa kojima sam se igrao ko ruka u rukavici i prerušila se u proleće uveravajući me da neće proći dugo vremena do nekog novog susreta. I stvarno, još nisam pogledom ni otpratio njeno odlazeće trtasto dupe a ona se već pojavila na vratima u haljini sa čipkom oko ključnih kostiju i zglobova šake, sandalama, i ispitivački podignutom obrvom. I dok sam je ja radoznalo posmatrao pitajući se šta će uraditi tako prerušena ona je već sela u fotelju, prekrstila noge, i noktima crvenim ko trešnje znalački kresnula upaljačem. I tako… sve do leta, dok zmija ne ispuzi iz košuljice i obavije me k`o neosedlanog konja između rascvetalih dudova, ili u jesen, dok me štiklom čizme ne zaustavi kao zreli kesten na nizbrdici koji će kao haljina niz njene butine skliznuti iz raspuknute ljuske lakiran sedefastim sjajem.

Lepota preobražaja. Odakle to prirodi? I kako je moguće da i posle svih nepogoda zadrži tu moć hraneći moje telo opojnim nektarom ne bi li opstao kao divlji poljski cvet koji se nudi da bude ubran za miršljavi jastuk njenog uzglavlja? Ma nek’ ide život, priroda je čudo. Na kraju svi završavamo pokošeni i sabijeni ko slama na nekom dušeku sve dok postoje svici koje će ona ko zvezde padalice hvatati svojim čipkanim šeširom.

Pobesneli Gavra

Pobesneli Gavra

Mislio je da ludi… Koliko juče, Gavra je u južnobačkom okrugu, u ribnjaku pored Gložana svojim očima vid`o da delfinima svetle oči ko crveni fluorescentni dugmići. A večeras je primetio crvene tačke na tuji u komšijinom dvorištu. Hmmm, nemoguće… ali kad` se okrenuo video je nekoliko dečaka koji su uperili svoje igračke sa laserima…

–  Čika Gavro, pogledaj, trešnje u martu!

Mali probisveti, pomislio je, mora biti i da je ono sa delfinima bio neki njihov trik. Ćutke je prošao pored njih, ušao u kuću, seo u fotelju i upalio TV. Dok je čekao svoju omiljenu reklamu pravio je kolutove od duvanskog dima između kojih je vežbao:

– Brza mreža brzu stiže stizaće još brže mreže.

– Brzamreža brzustiže stizaćejoš bržemreže.

– Brzamrežabrzustižestizaćejošbržemreže…

Zapalio je i treću cigaretu ali omiljene reklame još uvek nije bilo. I baš u trenutku kad je reklama počela čuo je buku u kupatilu. Bila je to kap koja je prerila čašu. Prošle nedelje stavio je pločice sa bordurom pingvina… Ako je neki uljez, (pomislio je), ima da ga skrljam k`o posne bombice niz gušu. Lagano je otvorio vrata i video aždaju kako sere. Što je mnogo, mnogo je. Sastavio je dva prsta imitirajući pištolj i počeo da puca:

– Bam, bam, bam…

Žeton

Zeton

Vrli novi svet i ti uporno tražiš pogodno mesto za selfie. Zaobilaziš sva ona bića koja šest meseci jedu DA a šest meseci jedu NE, i zaboravljaš sve one pretke koji su zbog tebe gutali mačeve i vatru. Penješ se na najviši naduvani tobogan i sa visine gledaš na sve one koji prodaju katran, ćilime, korpe od pruća i varjače. Slikaš decu kamerom koja prepoznaje osmeh u vašarskim krivim ogledalima i u širokom luku zaobilaziš tezge sa ikonama i sve one kartonske kutije na kojima prodaju ikone, tamjan, i sveće. Radije misliš o sanjanom nego o pravom svetu koji te okružuje i sve se više hraniš sopstvenim iluzijama i željama uveren u to da je sreća negde drugde privučen svetlima najraskošnijeg šatora. Ali nisu svi žetoni dobitni. Ponekad se desi da, (kad žeton propadne kroz kanal i nova igra počne), od onoga što ti je obećano nema ništa. Ni prijatelja koji čuva sto za bilijar, ni sladoleda od šećerne vune, samo saznanje da su te preveli žednog preko vode. Ko zna, možda osvojiš još jedan nagradni krug od gazde u odelu šerifa posle vožnje u kojoj bezglavo juriš u luna parku dok ti iznad glave pršte varnice ali pazi da se ne isečeš na limenku dok trčiš za tim lepljivim žetonom sreće. I nemoj da misliš da ti ja sad nešto popujem, protivrečim, ili ne daj bože likujem. Odluka je na tebi. Tvoj je izbor, i tvoje je pravo da misliš i uradiš šta hoćeš.

***

(Kina 339-295. pre nove ere)

Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao, kad Čuangce primeti:
       – “Vidiš kako se ribice praćakaju u reci! To je njihova sreća”.

       – “Kako možeš znati u čemu je sreća riba, kada i sam nisi riba?”, reče Hueitce.
       – “A otkud ti znaš da ja to ne znam, kad ti nisi ja”, odgovori Čuangce.

 (Miroslav Mika Antić, knjiga “Horoskop”)

Čarobno jutro

Carobno jutro

Kad sam otvorio oči video sam je kako sedi u spavaćici sa  slušalicama na ušima,  i kako s’ prekrštenim nogama ispod stola klati papuču na bosim nogama. Ovo je retkost pomislio sam. Na moje veliko iznenađenje nije me probudio zvuk usisivača.

Nije čula da sam ustao, ni da sam joj prišao. Okrenula se ka meni tek kad sam je oprezno poljubio u rame.

– Danas sam rešila da uživam – rekla je, ne skidajući slušalice.

Podigo’ sam palac u znak razumevanja i pantomimom objasnio da ću staviti kafu. Kimnula je glavom, a ja sam se, češkajući dupe, oteturao do kuhinje.

Dok sam čekao kafu gledao sam kroz prozor…

Došla je noseći torbicu iz koje je počela da vadi bočice sa lakom. Podigla je stopalo na stolicu i počela da lakira nokte. Ispod spavaćice provirila je gola butina i nazirale grudi. Napolju je padala kiša i sve je brujalo od predloga počev od izležavanja, nedeljnog ručka, pa do nagoveštaja koji me ispunjavalo radošću.

*

Iza njenih leđa, na zidu dnevne sobe ugledao sam vertikalnu crnu crtu. Ustao sam i pogledao… Od otvora u koji ulazi čunak, pa sve do poda, klizila je tanka i vlažna crna linija. Preko noći je došlo do kondezacije u dimnjaku.

Sve moje nade nestale su u trenu.

– Ženče…
Znam, rekla je, videla sam. Neću da se nerviram.
– Neću ni ja, odgovorio sam s’ olakšanjem.

*

Znao sam da tu mora biti nešto više od toga čim ne želi da joj tepih, zavese, i ormani budu “pod konac”. Pokupila je svoje bočice i krenula u sobu a ja sam omamljen talasanjem njenih guzova pošao za njom dok je na zidu iza nas ostala crta koja se kao nit na ženskoj čarapi spuštala od butine do gležnja.

Problem loading page

Problem loading page

Već sam jednom pisao o tome kako je meni najvažniji onaj prostor gde me je čiodom pribola istorija. I tako valjda treba da bude za svakoga jer nijedan prostor ne bi trebao da ima veću važnost od drugog. Ali uvek se nađe neko ko je najjači i najpametniji, i koji sebi pripisuje nadležnosti koje mu ne pripadaju i daje sebi za pravo da uređuje tuđi prostor. Neko ko ima moć.
U stvari, ovaj moj pokušaj da pričam o tome kako sam osetljiv na važnost svog prostora kroz prizmu moći je jalov posao jer se moje mišeljenje o tome razdvaja na dve paralelne linije koje u percepciji onoga ko me čita mogu da se zamrse. Zato ostavljam priču onom ko moć poseduje i gledam svoja posla. Dakle, silazim da odložim prazne tegle u podrum:

Samo što sam otvorio vrata podruma i počeo da ih ređam čuo sam glas:
– Ej šefe! Imaćeš problema sa mnom. Ja sam najjači i najpametniji miš u podrumu.
Okrenuo sam se i pogledao u pravcu iz koga je dolazio glas a miš je počeo da igra kolo na poklopcu plastičnog bureta sa sve maramicom podignutom u vis i jednom rukom iza leđa.
– Opša, op-ša–ša. Boli me briga, kaže, pitam si Stojka.
Pomislio sam da je to posledica pijanstva, ali niti sam ja nešto pio – niti je miš bio beo.

Kad’ sam dan-dva kasnije siš’o da spustim još dve-tri kutije opet sam video istog miša koji je nekim čudom, (ili silom prilika), upao u teglu.
– Slušaj šefe, imam za tebe ponudu koju nećeš moći da odbiješ. Aj’ skokni gore i pitaj Google kako da se iskobeljam  odavde.
– Ne ide to tako.
– A zašto moliću lepo?
– Koliko se sećam rekao si mi da si ti najjači i najpametniji miš u podrumu.  E pa, i Google je najjači pretraživač na svetu. A kad neko preuzme takvu obavezu on ne može da računa da će mu u kritičnom trenutku pomoć stići sa strane. Naprotiv, svi ostali se oslanjaju na njega. To je problem sa najjačim i najpametnijim – mogu računati samo na sebe.
– I šta ja sad’ da radim?
– Nemam pojma… postoji jedna poslovica koja kaže: „Dok mačke nema, miševi kolo vode“. Ali ko sam ja da sebi pripišem ulogu mačke?
– Pravo zboriš šefe!
– Znaš, onaj ko je delio sudbine valjda je mislio i na to. E sad… da li je to prst božiji ili šapa đavola ja ne znam.
– Idibreupickumatelinu! Kakva bre šapa đavola?  I koga da pitam kako da izađem odavde?
– Stvarno ne znam. Pitaj si Stojka.

Ringišpil i Balerina

 

Ringispil i Balerina

Za njega, ona nije bila samo dundasta lutka u pauzi između dva voza. Za nju, to mesto je bilo samo usputna stanica u sve učestalijim vašarima. Koliko juče đuskala je i gušila se u magli roštiljskog dima. I dok je on krišom pratio pogledom ona je pućila nakarminisane usne i šepurila se blistajući od sreće što je doterana.

Veze se uvek rađaju, razmišljao je, razilaze se i ponovo spajaju zavisno od situacije do situacije i milion malih ili velikih razloga. Gledao je u njene oči, velike ko zrele jabuke, i obline grudi i kukova. Osećao je strujanje vazduha ali nije znao da li je kao najstariji pripadnik vrste vrtuljaka izuzet od tog drhtaja. Ma ništa nije gotovo, mislio je u sebi, sve dok klinasti kaiš okreće zupčanik. Ipak sam ja stari vašarski vuk, a i gazda je danas ovaj, a sutra onaj…

Ne plači balerino, šapnuo joj je, kupiću ti licitarsko srce pod onom šatrom s’ tezgama punim slatkiša.

Ni sanjala nije da će se domoći njenih glatkih površina, tvrdih i izvajanih ko plastične butine barbike, tu u prikolici kamiona, ispod pocepane cerade, dok je pljuštala kiša.

Home party

16th Home Entertainment

Znam, znam da sam ti sto puta pričala… klečala sam pored nje na podu dok je crtala na papiru. Prstom je pokazivala: kuća, oblak, sunce… „Ally McBeal“ je bila na TV-u. A onda se čulo. Nikada neću moći da zaboravim taj njen trzaj i kako me je uhvatila za nadlanicu. Neočekivano jak stisak za jednu dečiju ručicu. Pogled i stisak. Onda su javili da je krenulo bombardovanje. Mama je tu, kažem, ne brini. Danas sam videla ženu… vodi dete s’ krvavom šakom u marami. Mali, drugi razred, pronaš’o petardu… Kažu, dobro je. Šta je dobro? Dvadeset dve godine osećam na nadlanici pet njenih noktića. I dalje peku ko prokleti satanistički pentagram. Opekotine su nam u srcima. Nadam se samo da nisu i u njihovim…

Ugasi svetla. Ugasi i tu jebenu pesmu, molim te. Dođi pored mene i zagrli me. Ostavi samo srca na jelki da svelte.

Dom zdravlja

Dom Zdravlja

Čekaonica

Sedim na klupi u domu zdravlja i čekam.
Ne volim ove nove, privatne očne ordinacije sa kompjuterima i okvirima za naočare koji samo oni mogu da nabave…
Ja sam jednostavan čovek.
Volim tablu sa onim naopakim slovima, i onaj štap za pokazavanje koji drži doktor, i one naočare na kojima se menjaju sočiva, i kutiju sa sočivima…
Sedim na klupi i čekam.

Dva “gospodina” mi svojim razgovorom privlače pažnju:

Dijagnoza

– Kažem ti, u motelu prema Jagodini doček je 7.000 dindži, plus piće u neograničenim količinama.
To je džabe brate.
Idemo?
Idemo.
A ko svira?
– „Smak sveta.
Ne zezaj.
Ne zezam brate, tako se zovu, to im je valjda fora…
E’l imaju pevaljku?
Jok, nemaju. Da si vid’o plakatu, sve bi ti bilo jasno.
Nisam jeee… gde da je vidim?
Brateee, ja sam je gled’o u Brestovačkoj banji na zanatskoj zabavi. Pitaj Gruju…
Dobraaa, a?
Cunami. Počistila nas…
I kol’ko ste pukli?
Ne pitaj brate.
Ajd’ kad odvezem “ovu moju da svratimo negde na piće i da se dogovorimo.
Ajd’. A gde ti je…?
Na psihijatriji.
I moja brate.
Šta ćeš, jebiga, ludilo…
Onda oko 13h kod “Dva Brata”.
Aj’ kasnije,  moram da stavim zimske gume na “Audi-u” brate.
A gde ti je “Jeep”?
Dao sam ga njoj. I za njega mi treba 800 evra.
Šta ćeš brate. Šta se mora, mora se.
Jebi ga, vidimo se.
Vidimo se brate.

Terapija

– Da li vidite ovo?
– Ne baš…
– A ovako?
– Bolje je.
– Čekajte da promenim.. Trenutak….  A sada, jel’ bolje malo?
– Odlično. Sada sve jasno vidim doktore.
– +3,75. Oba oka.
– Koliko je to opasno?
– Nije opasno, ne brinite. Pratićemo situaciju.
– Hvala Vam.
– Nema na čemu.
– Doviđenja doktore. Vidimo se za tri meseca.
– Ajd’ u zdravlje…

Lek

– Ovako ide: Četvrtak, petak, šestak… Pa onda dva puta spavam, pa nova godina. Jel tako tata?
– Otprilike.
– E tako je.
– A ako zaspim tata?
– Šta ako zaspiš?
– Da li će Deda Mraz da mi donese poklone?
– Hoće, naravno. Staviće ih ispod jelke.
– Tata, e’ moram i sa novom haljinicom što mi je mama kupila da nosim vunene čarape?
– Pa znaš da ih svi nosimo. I mama, i bata, i ja. Ali neće nam biti hladno. Založiće tata više nego obično…
– Imaćemo i slatkiše i slaniše?
– Imaćemo sve Minja.
– I sve da stavimo na stočić kao prošle godine i da sedimo na podu i duvamo balone. Da uživamo i da jedemo da bi bili lepi i zdravi. I kad ugasimo svetla onda upalimo prskalice i brojimo: deset, devet, sedam, jedan…
– Tako je.

– Tata.
– Molim.
–Da te pitam.
– Pitaj.
– Šta ti je rekao doktor?
– Rekao je da gledam u daljinu, i da tebe, batu i mamu, uvek imam na vidiku. Tako se oštri vid, i tako se mogu videti i stvari koje su nekima nevidljive.
– Kao što Deda Mraz vidi decu i zna da li su bila dobra?
– Tako je… ali moram da nosim naočare kad’ ti budem čitao priče.
– E onda će mama da mi čita priče.
– A zašto Minja?
– Pa da te ne bole oči tata.

Umesto posta

01wp

Sada mi je žao što to nisam slikao. Kad` u 21 veku zateknetem uredno adresiranu i upakovanu pošiljku na svoje ime, na stepenicama, u prljavom haustoru zgrade, (iako redovno plaćam održavanje), ne mogu a da se ne zapitam:  

U kom to ja svetu živim? I da li sam srećan u njemu?

Ne znam… možda samo oni koji me dobro poznaju znaju šta me to može pogoditi. A eto, pogodilo me je, i baš baš dotaklo. Ali nije to nemar stanara, ili poštara… Znate, ležao sam ja na takvom krevetu i navik`o sam. Mene to ne iznenađuje. Stvari se pomeraju na bolje ili na gore, ali i okolnosti su promenljive, zato i moja sreća nije u tome. Pokušaću da izbegnem neke reči jer ne bi da budem patetičan… Pogodila me je blagost, a to je, priznaćete, retkost. I ma u kom svetu da živim, i bez obzira na okolnosti, ja sam srećan baš zbog tog poklona nade, i za mene, i za Vas. Jer blagost Čoveka nas ne može povrediti, ona nas samo može oplemeniti.

Hvala na poklonu Stanimire!

Buster

Buster

Žak Iv Kusto nikad` u podvodnom svetu nije otkrio Sirenu.
Nije je vid`o ni Robinzon Kruso.
Niste valjda poverovali u to?
Pa ja je viđam svakog dana od kad se nasukala na onaj Rt nade kako se pregiba.
Nije to nikakav mit.
To je, pola žena – pola riba.

Povratak

Povratak

Od kuće samo opeka ostala.  Zakrivljeni kapak i okno prozora sa nešto kudelje. Urušen stub i deo odžaka do visine kolena. Plafona nema, spojio se sa podom. U uglu spiralne opruge starog kreveta. Kopriva zatvorila vrata. Razgrće zovu kod kapije i odlazi putem do groblja. Okreće se tek gore, na brdu iznad sela. Zrak sunca pogodi parče stakla kraj praga i odbljesak ga pokosi ko metak.

U pravi čas

U pravi cas

Za svaki slučaj, a možda samo iz navike, moje lice se zateglo u izraz  opreza zbog nekih nejasnih i samo mojih misli. I nema olakšanja, smeta mi. Trenutnom brigom zarobljen silazim k’o šegrt u radionicu baš kao i lik u ovoj priči. Mučim papir bez sadržine jer nemam šta da kažem.

A onda, dodir.
Nezemaljski nežan.

I ja… Rab Božiji Pixel, doživotnom snagom ogrnut, trčim k’o majstor u radionicu i bezbrižno raspirujem vatru ne bi li stavio tepsiju s’ hlebom za nas. Eto koliko je potrebno da se rasprše sve, samom sebi upućene replike. I da se osećam nedodirljivim.

Zato…

Nije mala stvar biti to što jesmo
ma bio ja umorni klovn
a ti raščupana klauntesa.
Nisam ja pijani stražar pohlepe u povorci života,
ni ti koketa koja se koprca
zbog neostvarenog libida, uma, i srca.
Zato ćutim osmehom,
(zbog svih reči s korenom u nama),
i predajem ti se
ovom kerefekom od pesme
koja ima veze s` povremenim skretanjem od čestitosti
u inat svim sujetnim senkama
i zarozanim pompeznim siluetama.
Ćutim…
i jagodicom prsta pritiskam publish,
da reči vratim izvoru svom,
jer mi se može
jer voliš kad kažem „mala bićeš vrtena“
jer znaš da znam
da nije nikakva sića,
to što su dela naša
jača i od najdragocenijeg kamena,
jer su ko biseri
stvorena patnjom živih bića.

Za T.

Svetionik

Svetionik

“Rodi me majko srećnog i baci me na đubre.” Ne verujem u to. Nemoj ni ti. Sve ima svoju cenu. Pogledaj oko sebe. Sve je više tužnih i nesrećnih. Samo je patnja jeftina. Neko je kupio sreću, neko je platio da živi. Ali postoji nešto što nadmašuje sve to. Osećaj koji je besplatan. Osećaj koji ohrabruje i čini čoveka svemogućim pa krene da se raskusura sa tim beznađem. Krene i pobedi. Upamti to.

Peco, vrati se!

Bilo jednom u WordPress-u.

Preko puta moje zgrade postoji ista takva. Od ranije Vam je poznato da je zgrada u kojoj živim u obliku ćiriličnog slova П. E sad… Baš preko puta mog prozora i terase postoji isti takav prozor i ista terasa, uostalom, kao i u svim blokovima zgrada…
Tu je stanovala jedna porodica. Otac, majka, malo dete, i jedna baka.  (Namerno sam napisao stanovala jer se porodica odavno odselila).
Oca sam često viđao, majku retko,  baku skoro nikada, a malog Pecu viđao sam svakog dana. Peca je tad’ imao 3–4 godine, i njegovo glavno prebivalište bila je terasa. Pola terase je betonski zid, a druga polovina su metalne rešetke. Na toj drugoj polovini, pored metalne ograde, bile su poređane saksije sa cvećem.

Ispod njihove terase, baš u uglu zgrade ili zajedničkog dvorišta, nalazila se kuhinja kafane čiji je glavni ulaz bio sa prednje strane zgrade, to jest sa ulice. Leti, zbog vrućine, velikih šporeta, i roštilja koji je non–stop radio, kuvarice su izlazile na taj stražnji ulaz i sedele na poređanim stolicama. Tu su, pored plastičnog stočića pile kafu i pričale dok se u kuhinji krčkalo jelo… One su po nepisanom pravilu bile zadužene da skupljaju sve igračke koje je Peca bacio sa terase, a kasnije, oko 15h, sve to su vratile Pecinoj majci koja je s’ posla obavezno svratila do njih.
Od njih je saznala sve:
Da li je bio dobar, da li je nekoga gađao, da li je nešto razbio, da li je baka vikala…

– Moram da znam, moja majka je skoro nepokretna i ne može da ga stigne. A on je… Pa znate i same.
– Super je Peca.  Brže nam s’ njim prođe dan, odgovarale su.
– Jel’ zalevao cveće danas?
– Nije.
– Sigurno –  nemojte da ga štitite?
– Nije, nije… Rećićemo vam kad bude – odgovarale su.

To zalevanje cveća je poseban ritual. Posmatrao sam ga nekoliko puta.
Peca dođe do saksija sa cvećem, skine gaćice, izvadi pišu, i približi se što više metalnoj ogradi. Kako od saksija ne može mnogo da priđe izbaci onaj svoj stomačić…
Tada, kad se to desi, Pecina majka se svima iskreno izvinjavala.
Ali nikada, ni njoj, ni Peci, to nije ozbiljno zamereno.
Uvak kada je Pecina majka pravila kolače, silazila je dole i na poslužavniku nosila kuvaricama.
Ponekad je sedela sa njima do kasno u noć…

Voleo sam tu porodicu. Valjda su mi bili zanimljivi.
Kod njih je uvek bilo sve širom otvoreno i sve roletne podignute…
Uvek su pričali glasno i ništa nisu krili. Neretko su se čuli i uzdasi i svađe… Mogao sam u svako doba dana da znam šta rade. Kad su porodično na terasi pili kafu znao sam kad im je crk’o grejač, koliki im je račun za vodu, kada baka ide na kontrolu…
Eto, takvi su bili.

Poseban lik, da tako kažem, je Pecin otac. Opisao bih ga kao dobroćudnog debeljucu koji voli dnevnu štampu i pivo, ali ono što je najviše karakteristično za njega je to da je uvek nešto zaboravljao.

– Ženo, gde su mi ključevi?
– Ženo, gde su novine?
– Peco, donesi tati pivo!

Svi u komšiluku su to znali, kao i to da je na prvom mestu njegovog interesovanja bio stari model Mercedesa koji je vozio. Njega je svake nedelje pre podne glancao do usijanja. Ono što je tu zanimljivo je to da on nikada taj Mercedes nije ubacivao u garažu. Izađe on iz garaže, vozi ga, vrati se, ali je Mercedes u garažu uvek ubacivala njegova žena. Često sam je viđao noću kako u papučama i bademantilu silazi u dvorište, otključava garažu, i ubacuje auto.
Zašto je to tako – niko nije znao.

Igrom slučaja, na nekih 6-7 metara od sporednih vrata pomenute kuhinje, pored njihove, bila je i naša garaža. Moj otac je tad’ vozio Warburg_a. Kupio ga je zbog pecanja. Tako je bar nama pričao. Bio je to karavan u kome se kad se obore zadnja sedišta mogla smestiti velika riba…
Moj otac je obožavao pecanje.
Sećam se da me je pozvao da mu nešto pomognem. Warburg je bio izbačan ispred garaže, a ja sam stajao pored auta i čekao očeve instrukcije: Gde stavljam mamac, gde štapove, gde mrežu…
Odjednom sam čuo zvuk.
Pljas!
Pogledao sam, i imao šta da vidim. Na haubi Warburga – razbijeno jaje.

– Ćale, rekao sam, dođi da vidiš ovo.
Prvo je pogledao mene, pa Warburga, a onda je podigao pogled prema Pecinoj terasi.
Peca je čučao iza saksije sa cvećem…
– Peco, vidim te, znam da si ti – rekao je moj otac.
Peca je ćutao.
– Ako… Samo ti ćuti, ja znam da si ti. A znam i tvog tatu…

Obrisali smo haubu i nastavili da se pakujemo kad sam ga ugledao kako u gaćama i sandalama prilazi.
Prošao je pored mene i ušao u garažu.

– Dobal dan, rekao je mom ocu.
– Zdravo Peco, šta imaš da mi kažeš – pitao ga je.
– Ja sam doso da se zvinim ako sam ja, ali nisam ja.
– Pa ko je Peco ako nisi ti, nastavio je moj otac.
– Baka splema banicu.
– Eeee, dobro je onda, verovatno je ispustila jaje rekao je moj otac. A ja sam mislio da si ti.
– Nisam cika Ziko.
– Dobro Peco, nisi. Aaaa, jel zna baka da si ti siš’o dole?
– Ne.
– Ajde…  Idi sad gore, nemoj baka da se brine…

Ali Peca je znao da je postigao cilj… Ostao je u garaži i onim svojim malim ručicama, onako go i u gaćama, počeo redom da pretura ćaletove konzerve sa šrafovima koje je on uredno složio.
Onda bi me otac pogledao.
Znao sam šta treba da uradim. Uhvatio sam Pecu za ruku i poveo gore kod bake…

Jednom sam bio na terasi kad je Pecin otac uleteo Mercedesom u dvorište. Naglo je zakočio baš pored konstrukcije koju su svi stanari zajednički pravili da bi tu mogli da tresemo tepih. Zatrubio je dva-tri puta i izašao iz Mercedesa. Naslonio se laktom na krov i čekao…
Nije prošlo ni 5 sekundi,  izaš’o je Peca.

– Kaži majci da mi baci novčanik, rekao je.
Peca je ušao unutra, vratio se, ali nije rekao ništa.
– Jel ti tu majka, ponovo je pitao otac.
– Da.
– E’ si joj rek’o za novčanik?
– Da.
– I šta je rekla, pitao je nervozno.
– Da ides u picku matelinu.
Otac se osvrnuo nekoliko puta oko sebe i rekao:
– Mrš unutra gologuzane jedan, nemoj ja da ti dođem gore, i nastavio da trubi…
Kad je konačno izašla i ona, sa novčanikom u ruci, opet je progovorio:
– Dobro bre ženo što mi ga nisi odma’ dala, jebemumater,  zar ja na sve moram da mislim?
Ćutala je, a onda je napravila mali pokret unazad. Kad je to video, Pecin otac je skočio u stranu, podigao ruke kao da se predaje, i rekao:
– Ženo, nemoj Mercedes, molim te. Evo… gađaj mene!

*

Danas je sve drugačije.
Ispred ulaza polumračnih hodnika štrče žice isčupanih interfona.
Opušci, srča, folije lekova, plastičan špric…
Svaka druga vrata su “One Touch Lock”.
Ponekad se noću čuje alarm automobila za koji niko ne zna čiji je.
Neko je namerno bacio kesu sa smećem.
Fasade zgrada su sive.
Sve terase su zastakljene, sve roletne spuštene.
Ne čuje se ni dečiji plač.
To se mačke penju uz oluke.

Ćuti, dobro je.

Srbijo pamti

Matija Bećković
(Odlomak iz poeme „Kad budem još mlađi“)

Kad budem još mlađi
Zamoliću nadležne
Da se svake godine
U određeno vreme
Poštujući međunarodno pravo
Bombarduje Srbija
Kad su počeli
Glupo je da prekidaju
Svaki početak je težak
A posle je sve lakše i prirodnije
Mi smo se navukli
Na određenu dozu ekrazita
I navikli na nivo stresa
Da više ne možemo bez bombardovanja
Bolje da nisu ni počinjali
Ako su mislili da prekidaju
Istina nismo pohitali
Da obnovimo par mostova na Dunavu
I par oblakodera u Knez Miloševoj
Ali to nije razlog da nas ignorišu
I čekaju da ih obnovimo
Pa tek onda da nas bombarduju
Ako to čekaju neće dočekati
I nema razloga da se čeka
Zar nije dovoljan Avalski toranj
Hram Svetog Save
Most na Adi
Da nas udostoje
Šta je za njih par bombi
I lutajućih raketa
Ili već šta imaju na repertoaru
I koliko mogu da odvoje od usta
U humanitarne svrhe
Mi ćemo biti zahvalni
Ako bombarduju bilo šta
Onoliko koliko mogu
A što ne mogu
Vis maior
I Bog će oprostiti
Samo da nas ne ignorišu
Uvek se može naći nešto za bombardovanje
Ako ima dobre volje
Ne mora svih devetnaest država
Da nas bombarduje istovremeno
I kampanjski
Sedamdeset devet dana
Pa onda cele godine ništa
Bolje je da se dogovore kao ljudi
I pošteno rasporede
Da svaka država dobije svoj dan
Azbučnim redom
Samo da se ne prekida tradicija
Mora da postoji mogućnost dugoročnog
Racionalnog osmišljenog bombardovanja
Svesni smo da to košta
Kao i svaki ozbiljan lek
Ni bombe nisu jeftine
Već često skuplje od onog što se bombarduje
Znamo da im nismo jedina briga
I da ne mogu stići na svaku stranu
Da bombarduju koga bi sve trebalo
Ali ako ne mogu sve
Nek bombarduju makar nas
Da nema ni za koga drugog
Za nas bi se moralo naći
Ako ne svakodnevno
Ono bar za Božić i Vaskrs
Ako se prekine tradicija
Džabe su nas bombardovali
Kad su nas bombardovali
Neki nisu postojali
Pomalo su nas i razmazili
Pa računamo
I na izvesnu prednost i protekciju
Ovde niko razuman nije protiv bombardovanja
Samo prostaci i fašisti nešto džangrizaju
Da smo protiv bombardovanja
Uklonili bismo tragove
Bar one iz Prvog svetskog rata
Ne bismo mirno šetali po minskim poljima
I podizali građevine
Za koje se odmah vidi
Da će biti bombardovane kad tad
Najvažnije je da se nešto dešava
I ne živi u čamotinji
U Srbiji je bilo najinteresantnije
U vreme bombardovanja
Tad su bile najbolje žurke
To su bili nezaboravni dani
Puni neočekivanih uzbuđenja
Bili smo u centru pažnje čitavog sveta
I ko nas nije bombardovao
Žalio je što ne učestvuje u tom performansu
Lepo bi bilo da počnu u proleće
Kad je veliko spremanje
U svakoj kući
Obnavljanje mrtvih ćelija
I oroženih slojeva
Da se spustimo u podrume
I ne lutamo poljima
A otpor i emocije
Kojima smo se punili
Postanu deo korisne akcije
Bez opuštanja
Kao kod ugovora o radu na godinu dana
Kad se ubrzava metabolizam
I pokreće debelo crevo
Sredina marta je idealna
Mada sve do maja nije kasno
Očigledno da jedno bombardovanje
Nije dovoljno za ceo život
To nije pelcovanje
Pokazalo se da nas jedno bombardovanje
Ma koliko bilo temeljno
Nije sasvim zadovoljilo
Kamoli ispunilo sva naša očekivanja
Zato je ma koliko im to padalo teško
Neophodno da nas hladne glave
Permanentno bombarduju
Ne zbog sebe nego zbog nas
Čisto profilaktički
Sa svešću da niko protiv nikog
Nema ništa lično
Prvi put je za nekog neiskusnog
To možda bio šok
Kao mlada koja se čudi
Što je izgubila nevinost
Već posle prve bračne noći
Bombardovanje je vrsta pilinga
A treba samo malo nategnuti mozak
Pa shvatiti
To nije nikakav privatni obračun
Da bombardovanje teže pada drugima
Nego nama
U početku kao i u svemu drugom
Postoje predrasude
Ljudi su nadrndani
Prema svakoj novini
Pa čak i prema bombardovanju
Ali samo u početku
Dok se pomire sa sudbinom
Naviknu i shvate
Da smo mi samo nosevi za tegljenje
Koliko juče
Svi su bili protiv plastične hirurgije
A danas nema živa čoveka
Koji može bez nje
Nekad su čoveka koji iz čista mira
Počne da trči po šumi ili varoši
Vatali ko manita
A sad trče svi
Čak i u mestu.

Na snimku je govor Akademika Matije Bećkovića u Sava Centru u Beogradu 24. marta 2009. godine na Nacionalnoj akademiji „SRBIJO PAMTI“ povodom 10 godina NATO-bombardovanja Srbije.

Duboko, mračno, istinito ogledalo

Pa dobro, nastavite da živite u svojoj samodopadljivosti. I inače, svi traže uvo, a niko ne bi da sasluša druge. Nije ovde u pitanju nedostatak komunikacije ili razumevanja. U tim relacijama bar postoji mogućnost za nadu, (ako se odvijaju na istom nivou), ali ovde ni toga nema. Vi verovatno znate ono što ja ne znam, a to je, (pretpostavljam), da je pametnije da se distancirate od ovog opasnog stovarišta ljudskog mraka, (jer varnice su svuda), i nikako, (valjda zbog dostojanstva), nećete ni da se približite, jer znate da je uzalud, i da ćete, ako napravite taj korak, izneveriti sebe. Pa niko normalan ovde vas neće pitati da li jebete nešto. Ali OK, što dalje to bolje. Za vas je bitno da imate linkove ka sajtovima tipa „Ljubim sliku svoju“ kao što su Fejsbuk i Instagram, i postove tipa „Mojih top 10“ (kao da samo vi čitate, gledate filmove, ili šta već… i kao da nekoga zanimaju vaše markirane cipele, frizure, kreme za oči, i kolači, i vaši „life coach“ saveti u vidu pozitivne psiholоgije. Da imate svoj brend, ili zaštitni znak, to bih već mogao i da razumem, jer ima svoju svrhu. Ovako, sve to pomalo deluje narcisoidno, a ipak, najveće razočarenje je kad` si okružen prazninom, ali jebiga, samoću biramo sami, a usamljenost nam je nametnuta od strane drugih. Stalno gledate jednu te istu sliku i bez ikakve dalje akcije nastavljate da lebdite između vakuuma reči i samodopadljivog ogledala intelektualno ozbiljni kao pornić sa tematikom. Mrtvo more. Bez sumnje, vi sigurno znate da rešenje postoji, (samo što ga ja, bezimeni neznanac, sa drugog, nižeg nivoa, ovakav kakav sam, to jest slep kod očiju, moram potražiti sam), jer eto, nije na vama da pružite ruku, a kamoli da nekome otvorite oči. Izvinite, ali vi to sve vreme uporno pokušavate, (što je za svaku pohvalu), ali posmatrano sa strane izgleda kao da vi dajete sve, i lek i rešenje, a ja samo treba da se poklonim vašem veličanstvu. Naravno, ja ni tu mogućnost ne isključujem, ali za početak, (svaka čast izuzecima), napišite bar jedan autorski tekst. Potpuno svestan činjenice da je ovaj tekst provokativan, moram vam reći da je to svesno urađeno, i sa najboljom namerom. Odgovorite mi, molim vas: U čemu je svrha pisati blog samo za sebe, (a čekirate opciju „public“), to jest, postavite da bude vidljiv i za druge? Ako je već tako, (ako ne vodite neki „private“ online dnenik), valjda je normalno očekivati da kad nešto objavite pročita što više ljudi i vidite reakcije. S druge strane, ako mislite da je ovaj post proekcija moje želje da povećam posetu bloga, u pravu ste. Pretpostavljam da sam onda za vas samo još jedna sujetna senka u nizu bezimenih koja ima potrebu da ističe svoje navodne kvalitete, i da sam uvređen kada ne potvrđujete moju sliku koju imam o sebi. Nemam problem s` tim, ali ja ne mislim na sakupljanje lajkova i hvalospeva, po principu ja tebi – ti meni, (kao što se ovde praktikuje), već na kvalitetan interaktivni odnos uz poštovanje druge strane i uvažavanje drugačijih stavova u komentarima. Ako to ne želite, zašto onda postavljate blog da bude vidljiv? Onda je moja pretpostavka s` početka ovog posta tačna, i meni je jasna ta igra s` ogledalom jer da bi ste ugasili „windows“ prvo morate da kliknete na „start“. Akcija je jednaka reakciji dame i gosdodo. Znam ja odlično da svako ima pravo na svoje mišljenje i da blog nije mesto za analizu bilo čije ličnosti, psihološkog profila, ili privatnog života. Prostor za komentare je predviđen za utisak i mišljenje isključivo o napisanom tekstu. To je mesto našeg slobodnog izražavanja, a ujedno i naša slika i prilika, što naravno podrazumeva i osnovnu pristojnost u komunikaciji. Naime, kada su reči i pojmovi dobro definisani, i kada se jasno razlikuju jedni od drugih, tada se jasnije i vidi. Na kraju, svaka roba nađe kupca. Ne moramo mi da budemo saglasni oko svega, ne moramo da se složimo ni oko jedne jedine stvari, (pa ni oko ove), ali reči su važne jer su povezane sa pojmovima na koje se odnose. Često se s` pravom desi da diskusija, (primedba ili kritika), razjasne neke nedoumice i nejasnoće oko samog teksta, pa tako značajno poveća međusobno razumevanje i kvalitet napisanog posta. Nažalost, kao što rekoh, ovde toga nema. Uzaludan nam je svaki trud ako ne poštujemo osnovnu karakteristiku koja određuje blog, a to je mogućnost interakcije sa okruženjem. Ne bi ja napisao ni reč, ne bi napravio ni ovaj korak da ne mislim, da ovde, u ovoj blogosveri, itekako ima puno vas koji imate šta da kažete. U suprotnom, ne pravimo razliku između naduvane, prepotentne, i umišljene slike o sebi, i samopoštovanja i svesti o sopstvenim pozitivnim kvalitetima koji ovde postoje. Ali bilo kako bilo, odluka je na kraju ipak vaša. Ali i to znate bez mene. I srećno vam bilo s` njom! Uostalom, sve ovo što ja vama ovde trabunjam, Mika Antić je objasnio u jednoj jedinoj rečenici:

„Bolje je učiniti korak van sebe, nego preći 1000 km u svojim grudima“.

A Vi, kako hoćete.

P.S.

Moja žena u kuhinji upravo pravi urmašice i ja iz ovih stopa idem da joj poližem one lepljive prste. Mislim da ima nešto važno da mi kaže…

BU kao buđenje

zbog probuđenih misli
baš onih zbog kojih se licemeri krste
dok luta za slikama
iz svoje glave pobegle
(da po njima poznaš je)
liznula je prste

zbog vetra nemirnog
i ukrštene grane dve
u zoru se rasplele
i ptice s` crvenim kljunom
prhnuše krilima zbog igre sa zrnom

Blok aut

Nisi ti zainteresovan za dijalog u kome se sluša i priča. Držiš monolog, vičeš, upadaš ljudima u reč, ulaziš im u lični prostor a nisu ni svestan da to radiš. Meni je dosta bezizražajnih ništarija kao što si ti, tvojih etiketiranja, ponižavanja i vređanja normalnog sveta koji je stalni predmet ismejavanja i povod tvojim otrcanim dosetkama. Mogu ti reći da ništa ne razumeš, mogu te nazvati raznim imenima, mogu biti čak i bezobrazan prema tebi, (ako mislim da je neophodno), ali ti si sebi dao toliku slobodu da si je pretvorio u ropstvo. Ti ne primećuješ a kamoli shvataš nečiju verbalnu opomenu, (a ona je opravdana jer je preventivno popravna). Sve što ti radiš i govoriš potpuno je izvan društvenih okvira, a jednim svojim delom i sa one strane pameti. Tvoja želja da misliš o sebi „koji sam ja sebi car“, budeš zanimljiv i zadobiješ poštovanje okoline prevazilazi svaku granicu. Ti  ne vidiš ni kad nasuprot tebe sedi neko ko ima potrebu za povlačenjem u sebe. Neko, kome je tuga i jača i veća od te potrebe a on sam žudi za trenutkom oslobođen okrutnosti koje ga u tom trenutku okružuju. Ne, ti i dalje, uporno, nastavljaš po svom. A onda, kad ti bude probijen oklop kojim si se ogradio, i kad doživiš šok u sudaru sa drugačijim moralnim načelima a nelagodnost tog otkrića u tebi izaziva čudan i neshvatljiv osećaj koji te nagriza iznutra i peče, onda se okrećeš nekom drugom. Pa gde baš mene nađe? Ja sam samo nemi posmatrać, ili kako me sam nazivaš – ćutolog. Hvala na predstavi. Upravo sam uštinuo deo tvoje stvarnosti i sa tim plenom se povlačim u svoj kreativni cirkus. Šta ću ti ja? Da bi bio još jedna tvoja žrtva jer tebi za dokazivanje nisu dovoljne činjenice? I sam si rekao da si za mene u romingu, i da su moje reči za tebe mnogo skupe. Izvini care! Evo ja ću svoja zapažanja ublažiti pisanjem… A što se tiče tvog nemira, tu ti ne mogu pomoći.

prim. aut.
Iz aplikacije „beleške“,
u mobilnom telefonu. Zapisano jednog sutona, u tuđini.

Stepenice do neba

Stepenice do neba

(Led Zeppelin–Stairway To Heaven)

Ima jedna dama koja je sigurna
da je sve što sija zlato,
i ona kupuje stepenice do neba.
Kad stigne tamo ona zna
da i ako su sve radnje zatvorene,
jednom rečju može kupiti ono zbog čega je došla.
I ona kupuje stepenice do neba.

Na zidu je znak,
ali ona želi da bude sigurna
jer zna da ponekad reči imaju više značenja.
Na drvetu pokraj potoka
ptica pevačica peva.
Ponekad su sve naše misli loše protumačene,
i zbog toga se ponekad zapitam.

Ima jedno osećanje koje me obuzme
kada gledam na zapad.
I moj duh plače za odlaskom.
U svojim mislima sam video
krugove dima oko drveća,
i glasove onih koji stoje i gledaju.
I zbog toga se ponekad zapitam.

I šuška se da će nas uskoro
ako svi zasviramo istu melodiju
gajdaš odvesti do objašnjenja,
i novi dan će svanuti
za one koji dugo čekaju.
I šume će odjeknuti smehom.

Ako čuješ komešanje u svojoj živici
nemoj paničiti,
to je samo prolećno spremanje za majsku kraljicu.
Da, postoje dva puta kojima možeš ići
ali dugoročno gledano
još uvek ima vremena da promeniš put na kojem si.
I zbog toga se ponekad zapitam.

Bruji ti u glavi i neće da prestane.
Ako slučajno nisi znao,
gajdaš te zove da mu se pridružiš.
Draga damo, čuješ li kako vetar duva,
i da li znaš,
tvoje stepenište je na vetru što šapuće.

I dok mi putem prolećemo naše senke
višlje nego naša duša,
tamo se šeta jedna dama koju svi znamo,
koja zrači belim svetlom i želi da pokaže
kako se sve još uvek pretvara u zlato.
I ako vrlo pažljivo slušaš,
konačno ćeš čuti tu melodiju
kad svi su jedno i jedan je sve.
Biti kamen, a ne kotrljati se.

*

Počivaj u miru Dambice. Neko to od gore vidi sve.

*

Dok si pored mene

Ono, kad sam bio klinac, i kad sam preras’o Deda Mraza i novogodišnje paketiće, sećam se da mi je najdosadniji datum u tom periodu bio prvi januar. Popisi u radnjama, kasno ustajanje, svi ćute i šetaju u pidžamama, pozivi telefonom, zvonjava,  čestitanja… Na TV-u repriza zabavne emisije Nele Eržišnik kao Marica Hrdalo i skijaški skokovi u Garmiš-Partenkirhenu. A onda, ručak, neizbežni slalom Bojana Križaja, i još veće ludilo: Novogodišnji koncert Bečke filharmonije!

Kasnije, kad sam kao mladić izgustirao novogodišnje proslave s’ društvom sve mi je više odgovarala ona izreka Mome Kapora:

Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama.

Dakle, sve je viđeno:
I zadimljena sala u kojima dominira okićena jelka, i disko kugla, i girlande, i šljokice, i guranje zadriglih direktora sa znojavim košuljama i masnim prstima uz pohotno talasanje kukova u ritmu opšte-narodnog veselja njihovih debelih supruga s’ punđama.
Sneg je opet Snežana!

A danas:
Ispred privatnih hotela parkirani džipovi. Otvaraju se vrata limuzina, izlaze devojke golih trbuha s’ pirsingom na pupku i istetoviranim leđima. Kreću se suknje, izbačene grudi i noge u svetlucavim čarapama uz izazovno gibanje tela, u pratnji namrštenih likova s’ obrijanim glavama, crnim naočarima, i mobilnim telefonima.
Brate… Insomnia.

Ne znam…
Mojoj ženi i meni nisu nešto naročito bitni ti praznični datumi i proslave. Mi nikako ne možemo da se uvrstimo u važne, atraktivne, i viđene osobe. A i nije nam važno… Dok drugi parkiraju svoje Audie i Mercedese ispred luksuznih hotela ja “parkiram” dve kante s’ ugljem pored peći i ne biram trenutak kada ću da pišem.
Samo što sam seo za sto i počeo – otvorila je vrata. Bez šminke, bosa, u jednostavnoj kućnoj haljini s’ bretelama, s’ mačkastim pogledom i napetim mišićima na listovima. Način kretanja, pogled, sve je kod nje obeleženo gestom skrivenom u razumevanju. I baš to njeno razumevanje za moje „trenutno nadahnuće“ bilo je ono što mi se kod nje sviđa. Da su ti moji „unutrašnji doživljaji“ vredna pojava u mom životu ona je znala još od samog početka. Onako, u dovratku, očima mi je dala znak da je sad’ pravi trenutak:

– Skreni pažnju Minji dok ne sakrijem negde njen novogodišnji paketić.
– OK, namignuo sam joj. Biće rešeno…

Nije to mala stvar… pisati, poklanjati sebe drugome, a uz to znati da pored sebe imaš nekoga  ko je blagonaklon da prihvati postojanje vaše zajedničke priče. Pogledom sam ispratio hod svoje žene kako odlazi i nosi svoju sočnu zadnjicu nalik na novogodišnji kolač, tik ispred mog nosa…

*

Godine dolaze i prolaze, a zapis koji ste upravo pročitali napisan je pre osam godina. Ponavljam se, znam, ali potrudiću se da Vam više ne dosađujem. Jebiga, život nije bajka, a kako starim kontam da mi neke stvari postaju nevažne. Evo, i bivšu godinu definitivno je obeležilo nekoliko novih svetskih hitova a ja iz toga ništa nisam naučio. I dalje vrtim moju staru pesmu.

O ruskoj salati i prskalici

Pozovem ja Deda Mraza a mobilni mi pokaže da biram nepostojeći broj. Žena mi kaže da je verovatno u romingu i da je sigurno isključio telefon. Probam kasnije preko Vibera, ništa. Zadnji put viđen pre 5 dana. Pravi se Toša, kaže, neće nam dati poklone ako zna da smo tu. Šćućurimo se, ćutimo… Pored jelke na čijem se stablu ocrtavala crvenkasta svetlost za nas je tek počinjala noć, i samo naš  trenutak u kome se uvek nešto događa, preobraća, i narasta.

Šta misliš, pitam je, da mu pustim poruku?
Trebalo bi, kaže.
Otkucam: Hayhooo!
Onda pronađem poklon u čarapi. Ona izvukla Virvirka…

Čigra

Pale su prve kiše.
Sa okolnih brda slila se voda.
Potok više ne grgolji, izgubio obale, postao mutan i neukrotiv.

Kod tebe, na drugoj obali, zastave usidrenog broda napeto vise sa jarbola.
Da si mi živ i zdrav.

Uhvati korak

Jeste li možda čitali putopis nespretnog Pixela, seljaka po nacionalnbosti, s’ malim posedom nekretnine pored reke koja nema brod?
Sećate li se priče o gradu istočno od Felix Romuliane, (rezidencije rimskog cara Gaja Valerija), uzgred, Dioklecijanovog zeta?
Ne?
E pa… Oni koji su te godine slučajno bili u gradu i šetali, mogli su posmatrati neobičan prizor:
Čovek u kostimu klovna, pevao je na trgu obučen u crni frak, sa žutim prslukom, crvenim pantalonama, i cipelama na kojima su sijala mesingana dugmad dok ga je sa klupe gledala devojka kestenastim bistrim očima i napola otvorenim ružičastim usnama…
A klovn je toliko loše pevao da su golubovi padali mrtvi s’ oluka gradskog muzeja. Masa se nalazila i ispred Radul-begovog konaka, a neki su se popeli i na sprat te orijentalne građevine kako bi posmatrali prizor sa izbačenog doksata.
Nije se dao primetiti nikakav plan iza tog zbivanja koji je izgleda sledio samo svoje tajanstvene zakone i bilo je krajnje vreme da se prekine s’ tim pevanjem. Ono što se posle toga dogodilo samo je slika sanjane mogućnosti.

*

Oprostite, rekao je klovn prilazeći devojci: Ja sam amater i to je za mene počasna titula. Istina je da se pomalo dodvoravam Muzama, ali ljubav je san o maglovitim mogućnostima i ispravno iskorišćena može nam podariti neslućenu radost.

Glatki pokret, valovi čipki, bljesak belih čarapa… Gospođa Fortuna se nasmejala i zgrabila ga za kaput:

Znate, vi me strašno zanimate. Imate zrno razuma ispod svojih sanjarija. Nadam se da me nećete krivo shvatiti ali ja volim putovati inkognito.

Ustala je, uhvatila ga ispod ruke i krenula… Klovn je poskakivao pokušavajući da navuče cipelu na petu ne bi li uhvato njen korak.

*

Tiho je…
Nespretnii klovn i svojeglava žonglerka leže goli i smeju se jedno pored drugog u čistoj postelji, u svežoj cirkuskoj šatri, u svetom carstvu žrtvovanja i veselja, u zimu, anno domini 2018, a negde izvan njihovog uskog kruga, rađaju se, žive, i ko svici povremeno zasvetle virtuelni svetovi.

Biblioteka

Neću ti reći koliko ožiljaka imam. Ja ratujem sam i te stvari su za tebe nebitne. Ono što treba da znaš je da nikoga nisam povredio. Pusti, i ne pitaj me ništa. Ne diraj moju ćutnju. Desi se da ono što u njoj sazri izađe i pokaže se k’o reč, ali se ožiljci ne vide. Oni su hronološki, krupnim povezom ušiveni u korice od kože. Sakriveni su iza redova rebara i čekaju da im utisnem naslov.

Čitajte sutra

Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, ali preplavljeni smo motivacionim tekstovima i savetima za razne kurseve i metode u smislu kako postići uspeh u ne znam ni ja koliko tačaka…
Kažu:

Nadaj se i veruj, sve je moguće. Nada je kao energija, ne može da se uništiti.”

Ma znam, radio sam na njenom ostvarenju, ali kad se iznedrila a ja raširio ruke da je prigrlim ona je nestala. Ustvari, (kako to s’ energijom obično biva), i nada je prešla iz jednog oblika u drugi i postala san… Ne bi da ulazim u raspravu, ali naučnici kažu da je tajna energije u crnim rupama, samo što su te crne rupe izgleda stvarno neka velika zavrzlama. Šire se i skupljaju, i sve ka njima teži. Tamo sve nestaje i nastaje istovremeno. I prostor i vreme. Lagao bih vas kad bi rekao da ne sanjam. Sanjam. Ali san i java se smenjuju i nigde osim u crnoj rupi ne mogu da postoje istovremeno. Te crne rupe su iznad svake realnosti i iskustva – nešto kao kreveti za buđenje, pa vi sad budite pametni…
Nego da ne filozofiram mnogo, hteo sam da kažem da što se motivacionih tekstova tiče ja bolju literaturu od Kamasutre nisam našao.
Na kraju se sve svodi na to da moramo uzeti stvar u svoje ruke i iskoračimo u život inače će sreća da nas pratiti sve vreme ali nikako neće i da nas stigne… Obrni-okreni, svi smo u spirali „Mlečnog puta“ i verovali mi ili ne, na kraju uvek budemo jebani.

Nebo

Kad’ sam bio mali stalno sam govorio: „Volim vas do Sunaca i Meseca.“ Koliko je to, pitaju me, pokaži, i ja sam širio ruke. Kasnije čujem: „To je ljubavni roman.“ „Ovo je ljubavni film.“ Mama gleda i plače. Ništa nisam razumeo. Pitam ih šta je to ljubav, a oni ne znaju da mi objasne. Kažu: “Videćeš kad odrasteš.” I evo, odrastao sam ali ne mogu da vam objasnim šta vidim. Mi ljudi smo mnogo čudni. Pišemo knjige, snimamo filmove, pravimo muziku. Bog nam je dao govor i reči, ali neke pojave ne znamo da objasnimo. A izmislili smo rakete i satelite. I na Mesec smo bili. Onda čujem: “Volim te do neba.” Pitam, koliko je to, pokaži, i opet se šire ruke…
A ono… kad su mi javili da mi se žena porodila radio sam na krovu jedne zgrade, (postavljao sam svetleću reklemu), i pogledao u nebo. Verujte mi. Ne postoji toliki foto aparat u koji nebo može da stane.

Kabare – Re

Sanjao sam kako odlazim iz tamne odaje, neka vrsta čekaonice puna ustajalosti ispred šaltera ljudskih tuga. Sanjao sam gutače plamena, ljude na štulama, patuljke u lancima, nesrećne lutkarske predstave i pesme slepih uličnih svirača. Sanjao sam da napuštam taj ambijent i video treperave obrise nepoznatog grada, niske zgrade, i stotine gradskih svetiljki i farova na ulicama koje završavaju pustinjom. Ali taj san je veći od same pustinje, i ne može da se sagleda, mora se napraviti distanca jer iz blizine ne može da se vidi suština, zato te ne budim, samo te posmatram kako spavaš kraj mene, u majci, gaćicama, i nogom savijenim u kolenu, jer svakako ćeš ujutru znati da ću poći za tim snom. Odlazim, reći ću ti, a ti ćeš me gledati suznim očima i ćutaćeš jer znaš koliko je teška noć odluke oko koje pustinjski vetar prevrće stranice knjiga čije margine omeđuju život koji treperi kao usijani vazduh iznad presušenog korita. Onda ćemo probuditi decu i okupiti se oko stola jer nemamo zbog čega da ulepšavamo uspomene a ni razlog da se stidimo stvarnosti. Uostalom, celog života radili smo na tome i sve što smo žrtvovali daje smisao toj našoj posvećenosti. Znaš već… sreća, radost, tuga, nada, vera, sve to nosimo u sebi, ali sami pojmovi tih reči, (bez pratećeg osećanja), nisu ništa drugo do terminološke institucije koje su ili promašena investicija, ili bordel, ili su pod prinudnom upravom. Na kraju krajeva, svi naši rastanci su ništa prema kriminalnim i dekadentnim zapisima po zidovima domova, samačkih hotela i zatvora, jer nema krivca da im ostavimo svoju parolu ispisanu na zidu.
Odlazim dakle iz ove postelje  u koju ću se vratiti i namerno ostaviti razmaknute zavese da nas negostoljubiva poslužiteljka života, ta kurva sudbina, sa prepoznatljivim hodom prostitutke u parku pohlepe i razvrata  zatekne kako vodimo ljubav i satiremo se od strasti u ovoj našoj oazi bez raskoši iz koje prinudni odlazak razbija tugu k’o dečiji smeh koji od pamtiveka potvrđuje ostvarenje sna i opravdava sklonost prilagođavanja od ruba vremena do same srži života.

Myjava, Slovačka, august 2018.

 

Daljinac

CNN
Njujorjška berza, Vol strit.
Katarski rijal favorit.

Fashion TV
Viktorija Sikret, donji veš.
Mašinice mali dreš.

Travel
Rio de Žaneiro, Kopakabana plaža.
Surferski raj i masaža.

RTS
Ženče i ja s’ pare čistunce.
Za nas gologuzane iznad glave sunce.

* * *

More mrš bre!
Odavno vam ništa ne verujem.
Pixel, izvini ako preterujem.

Na temperaturi leta ± 5
pametan potez „my brunett“.
Bljesak butine i listova splet.

(Breaking News)

Na strmini našeg životnog grebena,
u ovoj pesmi od vesti,
moja je sreća jebena.

Iskra

Da li postoji nada? Mladost je kriva za tu dilemu i to je u redu jer je i nada nepoznate i neuhvatljive prirode. To sam shvatio rano i dobro je što je tako jer kad zabeli iznad uha tu činjenicu je teže prihvatiti. Neko je rekao: “Nije iskustvo ono što smo prošli nego ono što smo iz toga naučili.“ I u pravu je. Zato o nadi i putu kojim podjarmljen idem govorim promišljeno, iz ličnog iskustva. Stvarnost je surova. Nema milosti. Bilo je okolnosti kad’ sam pomislio da sam u zabludi ali to je samo bljesak varnice jer već sledećeg trenutka ta iskra nestaje kao da se cela planeta urotila u igri protiv mog spasenja. Ali krivca nema. Krivac ne postoji…
Činjenično stanje je bajka: Imam zagarantovano pravo na rad, pravo na izbor, i pravo na ljudsko dostojanstvo, ali stvarnost sve to demantuje. Da bi opstao, ostaje mi samo borba kroz koju se kreće ceo moj život, svi mojii nemiri, i sva moja sreća. Ali taj put nije oslobođen patnje. On je niz poraza i pobeda i jedini kojim idem ka sopstvenom cilju jer drugog puta nema. Ne žalim se, jer i kad pored svih iskušenja dospem do kraja smatraću da sam bogato nagrađen tim saznanjem. Put kojim idem je težak, ali želja da se izborim i dođem do cilja čini ga podnošljivim. Umerenost sa kojom živim i to što imam s` kim sirotinju da sirotim uvek me navodi na misao o veri. Ne kažem da sam u pravu i da sam neko sa natprosečnim idejama i utiscima koja prevazilaze granice prirode i čulnosti. Da li je cilj iskupljenje a sam put iskušenje, ne znam. Čudni su putevi Gospodnji. Možda zato i ona iskra nade ostaje u meni kao nešto o čemu ću razmišljati do kraja svog života.

Laku noć

Gde nestadoste glave nesvanule,
za kojom to tamnom šumom zađoste?
I preko koje to reke neplovne
u bunilu uma ulubiste čamce?

Zar ne reče onaj što ljušti misli s’ čela
da se manete drumova koji nemaju distance,
i da je oduvek bilo i biće,
da orao više ne može da bude žumace.

Mimikrija opstanka lepa je ko ikona,
al’ drumovi odoše a vi ostadoste,
k’o korice knjiga bez sadržaja,
u iluziji bajke Svet(ice) & Niko(na).

Rumunija, Pitešti, maj 2018.

Prim. aut.

Priloženi audio klip je sastavni deo posta, dakle neizbežan.
Ajmo Sale!

Ho, ho, ho…

Gray heaven. People who no one else wants. Decision has been made to open a place will go help them repair their lives. The “Leoni” campus is company in the suburbs that house people – people like me. The International Confederation of Private Employment Agencies around the world. Departing people… The official said was planning to send people and hoped to put in homes. Agency was established for poor. The present site, contains of masonry hous, an infirmary, and dining facility. People live. There will be sunshine. Greeting!

Romania, Pitești.

Selice


Prekoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.
Dignite se na prste kad vas krste.
I ljube u belo čelo.
I pljuju u oči plave.
Pogasite sveće.
I cveće.
I trave.
Prošla su bezazlena leta…

(Prolog – Miroslav Mika Antić)

Da se ne lažemo, nismo od juče.
Ništa više nećete videti osim senke i siluete.

Beskraj je to.
Kao ti,
kao on, ona, ono,
ili bilo ko,
kao trag piruete.

A za temelj i noseće grede me ne pitajte.

U jedan stub četri žice idu.
Jedna soba, četri stuba, pa vi računajte.
Nisu to nikakva dostignuća.

I ne morate da kucate, vrata su otvorena.
To je kuća.

Pratite strelice.
Videćete šinu na stolu oko koje se sve savija čekićem.
To sam ja.

Izvinite,
ali nemam ništa drugo da vam ponudim.
Valjda zato i postoje selice?

I ne brinite.
Prevedite ovu tišinu na svoj način, i ćutite.
Odlasci su moji skriveni aduti.
Proći će muk i vratiće se cvrkuti.

Re: 27. maj 2019. Germany, Freiburg im Breisgau

Zamrznuta sećanja

Znaš, poznajem ljude sa polomljenim osmehom. Zato budi pažljiva sa okvirima ma bio on tvoj, nekog tvog druga ili drugarice, ili bilo čiji. Ako mi ne veruješ, protresi snežnu kuglu svog detinjstva. Vidi…  Postoje ljudi koji ne poštuju okvire pa polome staklo. Onda se voda razlije i sve nestane u toj bujici a deci ne ostaje ništa drugo do nade da će radost koju su imala ostati u njihovim sećanjima. Prevelik je to put za njihove sitne korake jer sve o čemu razmišljaju praznina je onog što je moglo biti. Nešto kao slagalica od komadića koje ne mogu da pronađu. Dešava se ponekad da se takva sećanja zamrznu u njihovim glavicama pa negiraju svaku mogućnost svrsishodnog delovanja, i kasnije, kad porastu, mogu posedovati čitavu imperiju, i gledati Sunce kroz neprobojno staklo, u njihovim očima uvek će biti zima.

Alo, Štutgard

Dvaesipet ari pod čokot,
a od ništa, ništa.
Jedna prikolica plovdine
i nešto malo tamnjanike.

Ne mogu sam.
Sve su ptice pozobale
od potoka do uzvisine.
Bitange posekle branike.

Nema srpa, košare,
ni kreča na stablu šljive do kalema.
Šta ćeš ubrati sutra
kad vinograd nema ko da zalama?

Korov raste.
Džaba mi žito, ikone, i sveće.
Tuđa ruka kolač će da lomi
kad sin sa ocem neće.

(Vrbovac, oktobar  2017.)

Veliko plavetnilo

Ja sam priča. Baš kao i ti. Priča koja ima svoj početak i svoj kraj. Ja sam “to nešto” smešteno između početka i kraja. Dakle, ako te interesuje ko sam, jedino ti ostaje da čitaš. Ja sam asocijacija podstaknuta raskorakom imaginarnog i stvarnog. Izazov izražavanja obojen rečima, i tvoje nezadovoljstvo proisteklo čitanjem…

*

Pričao mi je otac:

– Ako te interesuje ko sam – sad znaš. Ja sam priča. Isto kao i ti.

A ni moja majka nije sedela skrštenih ruku:

Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano.

O Bože! Jel priča ima tu draž ostvarenja neuhvatljivog sna ili buncam?

*

I rešio sam. Ako sam ja priča, onda ću je napisati sam. Neću da propustim cirkus u koji sam uvučen, ali ću u tom cirkusu biti klovn, uveren da ću tu, u centru opasnosti biti najbolje zaklonjen.
Mission impossible!
Svaka priča ima kraj. Svi smo ukrcani na “Titanik”. Samo sam brojka u rubrici. Statist u predstavi. Plesač u balu pod maskama povodom stvaranja jednog iskričavog sveta.
Kažu:
Možeš putovati pod okriljem slave, razumevanja, novca, moći, znanja, sile, ljubavi, siromaštva, boga… Plovidba je obojena misterijom prostranstva koje se pruža pred tvojim očima. Pod teretom te misterije padaju sve maske. Tako je to sa Titanikom.

Onda, šta znači moja, tvoja, ili bilo koja priča, u ovoj nepreglednoj koloni ukrcanih putnika?

*

U brodskoj kabini, (u delu rezervisanom za žonglerke i klovnove), počinjem da pišem:

Minja je na palubi. Verovatno zabavlja putnike izvlačenjem zeca iz šešira ili nekim šarenim maramama koje nemaju kraj. Na tri koraka od mene T. se trti ispred ogledala jer “ne može” da skine haljinu. (Ni ona ne sedi skrštenih ruku. Ima čitav arsenal lukavstva). I evo me. Plivam ko Leonardo DiCaprio u onom filmu da joj pomognem u nevolji. Rukama joj sklanjam kosu s’ leđa i hvatam metalni jezičak.

Zeeeeeep!

Volim taj zvuk povlačenja rajsferšlusa.
Ne smeta mi njena radost, ni njen vedri pogled.

OK priznajem, nevolja je sa plimom i osekom, ali zar za to nije kriv mesec? A sa burom nevolja je još veća. Tad silazimo u potpalublje. Ali ta priča nije bajka. Nije uvek. Onda me povuče za rukav i kaže:

– Kuda? Nije ti ovo prtina. Ne možeš kroz more da napraviš put.

Zatim podigne Minji bradu, stavi joj dlan na obraz, i namigne. Minja, (ko Hermiona Grejndžer), pucne čarobnim štapićem i mi promašimo ledeni breg. Posle se popnemo na pramac, širimo ruke i letimo pod okriljem sopstvene priče sve u nadi da ćemo izbeći brodolom.

Volim T. Volim kad mi kroz prisnost pokaže da je uz mene. Nije to bez dobrih strana. Daleko od toga. Poštujem to njeno herojsko nošenje tereta…

*

Ponovo se vraćam za sto i bacam se na pisanje. Ponavljanjem jednog te istog pitanja svedočim o njegovom značaju i nastavljam da kucam:
Koja je suština sopstvene priče? Talasanje koje gibanjem zaklanja beskrajni horizont ili suočavanje pred ponorom smisla čija se objektivna realnost gubi u vrtlogu velikog plavetnila?
Kucam, udaram prstima po tastaturi, slovo po slovo, čineći takve pokrete da bi me neko ko me posmatra sa strane mogao uporediti sa onim violinistima na Titaniku koji uprkos katastrofi i dalje sviraju.

22. januar 2015.

Deveti dan neizvesnosti

T. je juče otišla do crkve, a ja sam neočekivano i za mene samog naglo, ustao, i uputio se prema poznatom mestu. Primili su me kao i uvek sa nepromenjenom srdačnošću i ništa me nisu pitali. Očigledno je da se nešto događa i ne žele da me ispituju jer možda imam razlog zbog koga ne treba da znaju. Pametno. I ovako mi nije do priče. Jasno je da nikoga nisam želeo da zbunim rečima čiji konačni smisao još uvek ne znam. Neću ni danas. Danas mi je postalo previše teško i samo sam svratio da zajedno ćutimo.

2127 Tanja

Jedan izgubljeni randevu
(Miroslav Mika Antić)

Ne znam ko je rekao: “Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe. Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.

Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom, babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.

Prever je rekao: „Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći“.

Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu, imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc: „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko. Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim. Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće. I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi. Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

***

“Jedan izgubljeni randevu“ – Miroslav Mika Antić, napisao je inspirisan dnevnikom sovjetske devojčice Tanje. Tatjana Nikolajevna Savičeva, i njen dnevnik, (iz koga je istrgnuto devet stranica sa imenima i datumima smrti njenih najvoljenijih), postali su simbol blokade tokom opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu. „2127 Tanja“ je asteroid koji je 1960 godine otkrila astronomkinja Ljudmila Černih i nazvala ga je po Tatjani Savičevoj.

Voz

Postoji ona anegdota o Tolstoju i fotografu iz Tule koji je pozvan da napravi slike u Jasnoj Poljani.
Kada su ih u pauzi poslužili čajem, fotograf je upitao Tolstoja:
Lave Nikolajeviču, recite mi da li postoji Bog?
Tolstoj ga je upitao da li je nekada gledao mikrobe kroz mikroskop.
Da, odgovorio je fotograf.
Dobro… Kad bi tog mikroba kojeg ste posmatrali upitali da li postoji fotograf Rajevski iz Tule, šta mislite da bi odgovorio?

*

I stvarno…
Kako drugačije da odgovori čovek ako je svaki naš korak unapred osvetljen, posmatran, i izučen?

Život je bajka.
A bajka uvek, kako to u životu uglavnom i biva, počinje od nečeg običnog.
O bogatašu i siromahu.
O Ivici i Marici.
Da bi shvatili život oko nas bajka nas vodi u događaje koji su nemogući i tako nas utvrđuje u realnosti. Unosi objašnjenje tamo gde je sve nepojmljivo jer ima drugačiju logiku od sudbine. U to se uklapa i mogućnost čuda, a ona nam pokazuje da su neke stvari  realno drugačije nego što mi očekujemo u svojim predviđanjima i strepnjama.

Mi menjamo gledišta tek kad se do bola udarimo o neočekivani drveni prag na uskoj životnoj pruzi.
A voz odmiče napred i putuje daleko…
U neprekidnom ljuljanju voza,  u tom jednoličnom klaparanju točkova i nemirnom dremežu, sve naše vrednosti, nevolje, i nade, ostaju sa nama. Kao demonstracija postojanja naše duhovne i fizičke prisutnosti na putu do odredišta. Kao svedočanstvo nebeske simbolike našeg prolaznog mesta na zemlji.

*

Dok smo išli prema železničkoj stanici bio je jasan sunčan dan. Nisam primetio galamu jer je nije ni bilo, al’ mi je vid bio opterećen svetlošću koja se povećavala prisustvom lica i osmeha umnoženih ogledalima izloga. Video sam ljude kako stoje il’ mirno sede na klupama čekajući svako svoj voz kao da se ništa ne događa.
Eto, opraštamo se, putujemo, odlazimo uz udaranje točkova dok nas neko drugi posmatra u prostoru a ne možemo da otkrijemo ko.

Ona je stajala pored mene naslonjena rukom na moje rame, i nervozno, al’ nekako nežno, lupkala nogom izlizani pločnik perona.
Gledala nas je raširenih očiju, a ja sam u njenom pogledu video sve.
I znao šta sledi.
Kad je voz krenuo, stigla je i potvrda takvog pogleda. Video sam dve suze kako klize iz njenih očiju i nestaju na obrazu. Znam… To je plač razuma i emocija primeren situaciji u kojoj se nalazimo.
I bez obzira što je jedva vidljiv – Minja je primetila:

– Tata!
– Molim?
– Zašto mama plače?
– Zato što se oprašta od majke.
– Od bake misliš?
– Da. Baka je nekoliko dana bila kod nas, a sad’ mora da se vrati kući…
– Tata!
– Molim.
– Da te pitam nešto?
– Pitaj.
– A gde je moja druga baka? Mislim… baka od tebe tata?
– Ispričaću ti nekom drugom prilikom Minja. Važi?
– Tataaa… Hoću sad’ da mi ispričaš.
– Slušaj… Ako baš hoćeš ispričaću ti kad stignemo kući.
– Važi tata… Ispričaćeš mi kad stignemo…

*

Čim smo ušli u stan sela je na pod i ubrzanim pokretima skinula sandale. Trčeći je otišla u sobu, skočila na krevet, i odjednom, kao da je nešto zaboravila, lupi se po čelu i otrči do kuhinje. Vratila se s’ činijom sladoleda. Bezbrižno je sela na krevet i počela da namešta jastuk…

Izgleda da rastemo, pomislio sam, gledajući je kako kašičicom zahvata sladoled. Prošlo je vreme lepljive čokolade koja nam curi niz bradu mada smo još uvek u fazi snežnih kraljica i zlatokosih princeza…

– Tata, rekla je, sad možeš da mi pričaš.

Moja igra na kartu zaborava je srušena. Jeste da sam se nadao al’ nisam očekivao da će zaboraviti. Čak šta više znao sam da neće.
Izvukao sam keca iz rukava i seo pored nje:

– Nekad’ davno, u jednom kraljevstvu, na skromnom imanju, živeli su baba i deda…

Reči su lukavo sustizale jedna drugu i elegantno se pred preprekom uklanjale u stranu, bez sukoba, akrobatski oprezno. Postepeno sam ulazio u svet mašte i titravih slika nadahnut njenom radoznalošću a da nisam ni sanjao da ču baš tog sunčanog dana doživeti ono što sam mislio da je nemoguće:
Moji roditelji  nisu nikad’ upoznali Minju. Otputovali su praćeni pogledom  u priču, u kraljevstvo bajke, u misao koja izražava poverenje u nezamislivu fantastiku života gde će živeti srećno do kraja svog vremena.

Zaječar, 28. avgust 2013.

Školjka, jež, i tako…

Isplivila je ispred mene u dvodelnom kupaćem kostimu, i tu, pored mojih nogu prešla šakom preko svog trbuha, i naniže, stiskajući gaćice ne bi li ocedila suvišnu vodu. Niz butine joj se cedila tečnost, i dok sam je ja radoznalo posmatrao ona je već počela da se guzi ispred mog nosa tražeči nešto po torbi, ali ta moja potreba da upijem svaki detalj, ta moja vrućinom poremećena ravnoteža, (otežala od dremeža), probudila je u meni nagonski refleks da se u prirodi sve može… I kao da mi čita misli stavila je u činiju ko lopte oble plodove krupnog i crvenog paradajza. U trenu sam osetio kako mi se usne šire u smešak dok žudim za tim aromatičnim ukusom, i kako nestrpljiv jedva čekam da uhvatim tu sluzavu krišku i umočim prste u mlaku so.

Ooo ženče… priznajem ti da je život osmišljen malim koracima, da je rešenje tu oko nas, i da je potrebno učiniti mali napor i iskoračiti u taj i takav dan. I ko zna zašto je to dobro, i zašto mi je došlo da napišem ovaj post. Hteo sam valjda da uhvatim trenutak kao što je ovaj. Trenutak u kome prepoznajem dragocenost meni već odavno poznatog mesta… I gde se kupam, i gde školjke skupljam.

Cunami

Smeješ se,
kuckaš noktima po čaši,
znam,
mnogo je znoja proteklo
ovih dana preko našeg mola.
Većeras ti trebaju talasi, vino, i smola.

Odavno sam ja naučio govor tvog tela
zato i poštujem svaki vetar u jedra.
Pardon garson!
Još jedna čaša vina u nedra
za ovu igru od usana do bedra.

Ne sumnjaš ti da ćeš biti gola,
da sam ja stari mornar s` lulom
i da mi je mreža strpljenjem prtena.
Zato me ne zezaj stopalom ispod stola
jer dobro znaš da ćeš biti vrtena.

Buka nije u modi

Pre pet godina

Jedne letnje noći Džigi Bau se probudi iz počinka bez snova, podiže glavu, i pošto je nekoliko sekundi zurio u vatru oko njega glasno je izgovorio:
– Mrš!
Nije rekao ništa više, a nije znao razlog ni za to što je kazao. Ta okolnost je probudila ostale koji su ugasili požar. Strepeći za sopstvenu bezbednost, (a podstaknuti zadnjim incidentom), većina stanara je odlučila da se ta pojava ispita. Stvar je prosleđena, a ispitivanje je krenulo nakon tri dana hospitalizacije:

– Ime?
– Džigi.
– Prezime?
– Bau.
– Starost?
– Četeres’ osm.
– Bračni status?
– Šta?
– Da li ste oženjeni?
– Jok.
– Džigi, opišite mi kako se to dogodilo?

Opis

Opšte je poznato da oni prave buku, okreću njuške u stranu i uzdišu, a to krckanje i škripanje postaje nepodnošljivo. Soba, plafon, pod, sve je nestalo osim te buke. Onda je oko mene pao mrak, i kao kad se čovek navikava na slabu svetlost ona se polako pojačavala, ali buka je bila sve veća i veća. Onda su me oni vukli i napali kofama s vodom. Prskali su zidove… Doktore, da li znate šta je spopalo te miševe?

– Ta dijagnoza ne bi imala nikakvu vrednost pošto ja neću lečiti miševe, odgovorio je doktor.

Zaječar, Dom Pixel & T

Sa vrha Lubničkog brda, na nekih pet kilometara lastinog leta nalazi se zajednički krov ispod koga je i dom Pixel & T koji su ludo zaljubljeni u svoj način života budući da im je to uopšte i jedini moguči način. Pri izboru zanimanja rukovodili su se nizom okolnosti kao što je lična sposobnost i naklonost tako da je T. otvorila firmu za zamenu pamuka na kupaćim gaćama optičkim vlaknima, dok je Pixel volontirao rastežući harmoniku u obližnjem domu za gluve alkoholičare. Oni, (uz neretko skretanje od čestitosti), još uvek veselo podnose svoje godine, i još uvek su okorele pristalice šala kao i pre, a po svemu sudeći od njih je tu sklonost nasledila i njihova ćerka Minja.

Njihov komšija, Džigi Bau, lečeni pijanac, koji je svojevremeno u svom kupatilu imao destileriju za proizvodnju dnevne količine alkohola od krompirove kore nekoliko puta je zbog “škripanja i krckanja” pravio smele upade u njihovo carstvo. Zvonio je na njihovim vratima koja mu je po pravilu otvarala Minja i dočekivala ga u stavu medveda na stražnjim nogama i podignutim raširenim šapama:
– Turuuuumba!
Džigi Bau bi se povlačio unazad uz izgovaranje uvek istog pitanja:
– E ti tu tatko i žena mu da gi utepam?
Minja, koja je navikla na te prigovore Džigija, i koja je dobro znala da se komšija odrekao svog boravišta iz područja koji odrasli nazivaju delirijum, pokušala je da odgovori:
– Čika Džigi…
Ali Džigi je nastavio:
– Opšte je poznato da bračni parovi…
– Znam, nastavila bi Minja: Opšte je poznato da bračni parovi prave buku škripanjem ali meni je tata objasnio da je buka u modi ako hoćemo da budemo zdravi i disciplinujemo kičmu.
A krckanje, upitao je Džigi?
– Meni je mama objasnila da mi ne možemo da krckamo jer nemamo ušteđevinu.
Posle kraće pauze Džigi je progovorio:
– Mlogo ti bre pametni tata i mama. Znam ja da su oni gornji i donji kamen istog mlina. Al` od sutra, kako važi za sve – tako ima da bude za svi! To da im kažeš.

Inspektor Nois

– Dobar dan, vi ste Pixel, jel tako?
– Da ja sam Pixel, odgovorio sam. Izvolite.
– Da se predstavim. Ja sam inspektor Nois. Došao sam po prijavi kućnog saveta koji se žali na ponašanje komšije ispod vas. Znate… stanari imaju primedbu jer im dotični gospodin često zvoni na vratima žaleči se na škripanje i krckanje. Mi svakako znamo da vi i vaša supruga niste potpisali tu peticiju i da je dotični gospodin lečeni alkoholičar kao i to da ne posećuje dom gluvih alkoholičara u kome svirate jer znamo da nije gluv, ali nas interesuje i vaše mišljenje o tim njegovim primedbama…
– Meni je komšija Džigi OK, odgovorio sam. Izgleda mi kao zgodan lik za priču.
– Hvala vam, rekao mi je inspektor, puno ste nam pomogli.
– Kako, ne razumem…
– Bračni parovi koji su potpisali peticiju nisu hteli otvoreno da sarađuju. Vaš iskaz indirektno ukazuje na rešenje i sada su stvari mnogo jasnije. Ne brinite, diskrecija je zagarantovana. Znate, mi čitamo vaše priče, dodao je dok je sa smeškom silazio niz stepenice…

Dva dana kasnije

Džigi Bau je zazvonio na vrata doma Pixel & T.
Minji je nešto govorilo da pred sobom gleda buduću propast čovečanstva.

Ja Tarzan, a ti Džejn

“Slagalica podstiče moć opažanja, daje žive i blistave slike, i garantuje uvek lepe trenutke uz igru koja ne prestaje!“

(Puzzle Supercolor Clementoni)

*

Ako je verovati Minji – Stella je vila svetlog Sunca koja nas je tog dana izmamila na obalu Timoka. I ne samo nas. Bilo je na obali još desetak parova, (takozvani “stalni gosti”), uglavnom starijih sugrađana koji nikada nisu prihvatili gradski bazen. Stara porušena brana, (nekadašnji “Vanjin Jaz”), za njih je bio i ostao glavno mesto za kupanje. Često idemo tamo. Vikendom. Kad je lep dan i kad nam obaveze to dozvole. Dobar deo detinjstava i ja sam ostavio na toj plaži…

*

Za razliku od mog oca ja nikad’ nisam umeo da pecam. Mlatarao sam štapom i posmatrao ženče kako u letnjoj haljini i jadrankama gazi po plićaku. Rukama je držala haljinu ali joj se iznad poruba ipak pokvasila i lepila za butinu. Sela je iza mene i bacala kamenčiće u vodu kako bi mi rasterala plen ali sam ja i dalje uporno lovio one sitne ribice koje plivaju pored mojih nogu i kljucaju plovak ko kokoške. Znao sam ja šta znači to njeno zezanje, al’ sam se uživeo u ulogu Memedovića i „Svet lova i ribolova”.

– Jedu mi se zelene šljive – iznenada je prekinula tišinu.
– Ali ti ne jedeš zelene šljive – rek’o sam zbunjen.
– E sad mi se jedu – odgovorila je. Ali plašim se zmija.

Okrenuo sam se prema njoj.
Tamo, gde je pukla haljina, sunce je prekrilo bakarnom bojom. A u pravcu njenog pogleda, nedaleko od nas, bio je šumarak i neko bodljikavo žbunje visine jednog metra.

– Oooo! Ima zmija ženo. Džungla je to. Ajd’… Sad’ će Tarzan da ih rastera.

*

Nečujno smo se iskrali stazom.
Lagano je hodala ispred mene, a ja sam na svojim preplanulim leđima prihvatao sve radoznale poglede skrivene iza naočara za sunce. Učinilo mi se da svi posmatraju samo nas dvoje, a ona se, kao da je naslutila to, okrenula prema meni i uz osmeh prošaptala:

– Svejedno je da li će nas ogovarati zbog šljive ili zmije.

Julsko sunce nas je milovalo snagom i u nama budilo želju za dodirom. Da se ljubimo, milujemo, i… živimo. Iza nas je ostala plaža obrasla zelenom travom kroz koju se kao srebrna nit provlačio Timok.
Nešto kasnije, sa krošnji topola i šljiva, lagano se spuštao vetar upleten u prigušeni trzaj zadihane srne…

*

– Džejn, pozvao sam je dok se izležavala na ćebetu!
– Molim.
– Znaš… Nismo mi baš „u libeli“.
– Zašto?
– Pa svi ovi ljudi došli su kolima, muževi raspaljuju roštilje, žene im u hladu čitaju romane, deca igraju badminton… A mi? Mi smo došli biciklama, ja ništa nisam upecao, jedemo zelene šljive, a ćerka nam je već dve nedelje kod bake.

Upalila je cigaretu i obgrlila rukama kolena.

– Znala sam da isto mislimo. I meni nedostaje Minja.
– Džejn.
– Molim.
– Nismo mi kompletni bez našeg Čite?
– Nismo. Nismo kompletni Tarzane, odgovorila je setno, sklupčana ko uplašeno mače.

*

Znao sam da se tamo negde, duboko u njenim grudima, u onom spletu srca i duše izmak’o neki kamičak i da je iz te pukotine ko bujica nadošla tuga. Priš’o sam i seo pored nje ali ni moj zagrljaj nije mogao to da potisne. Ostalo je prisutno u njoj k’o potonuo kamen u Timoku.
Eto, upecali smo se na mamac istine koja k’o plovak uvek ispliva na površinu: Vezani smo za Minju k’o čičak za kravlji rep.

*

–   A Tarzan i Džejn? Šta je bilo sa njima?
–   Oni su nestali u džungli bežeći od  igre u istinu.
–   Kako?
– Ne znam, nisam pametan. Igra se završava iznedrenim priznanjem da im za kompletnu sliku slagalice nedostaje jedan deo.

Utisak nedelje

Tišina je jedan od najvažnijih uslova za dobro jelo – a to nigde ne piše. Tišina daje jelu poseban šmek… Ali najvažnije je, dok se jelo sprema – ne pitati ništa. Ni jedno jelo ne podnosi taj začin.
To ne valja.
Preseče se testo pa neće da naraste…
Tako kažu.

Nekoliko puta smo se raspravljali oko toga.

Volim kad se nešto sprema.
Volim da budem učesnik. Ali njoj smeta… Drži me na distanci.
Onda krišom, kad nije u kuhinji, prođem pored šporeta, umočim prst, gvirnem u šerpu, promešam, probam, posolim. Ako treba dodam vegetu…
Znam i ja po nešto. Živa sam duša…
Ali i pored toga što sve ostavim tamo gde je bilo uvek primeti da sam nešto čačkao.

– Jel ti baš moraš sve da znaš?
– E‘ u svakoj čorbi moraš da budeš mirođija?
– Čitaj neku knjigu, izvedi dete, idi na kompjuter…

Zna me, ne mogu da kažem… Zna da volim da probam.
Zato sam promenio taktiku.
Vladam iz senke. Krišom.
I ništa ne priznajem.

Na primer:
Volim da jedem sirove kore za gibanicu.
Smažem, (kad ne vidi), jednu – dve, obavezno.
Posle joj fali…

– Uzeo si neku koru?
– Nisam.
– Kao da ima manje?
– Ne znam. E’ si tražila da ti izmere?
– To je izmereno i upakovano.
– Kradu ženo. Zakidaju… Mnogo ti njima veruješ.
– Podelila sam ih na tri jednaka dela  KOJA SADA NISU JEDNAKA.
– Pa znaš da nisam dirao. Dogovorili smo se. Što sam sad’ kriv?

Ili…

– Jesi dirao ovo?
– Šta?
– Nadev za sarmu.
– Nikada!
– Čini mi sa da sam spremila više?
– Skupilo se ženo. Ohladilo se… Nemam pojma.
– Nešto ti ne verujem.
– Ja to dirao nisam!
– Sigurno?
– Sigurno. Evo, počinje ti repriza “Šešir profesora Koste Vujića”.
– Gledala sam…
– Dobra serija.
– Dobra, dobra… Idem da završim ručak za sutra.

A lažem… Dirao sam.
Volim onaj prilog za sarmu.
Muljam kašikom. Onako poluživo – s‘ nedokuvanim pirinčem.
Ali dokaza nema!
Pre neko veče sam zabrljao…
Na stolu brašno, šećer, ulje, narendana kora limuna…
Vidim… Sprema urmašice.
Zna da ih volim.

– Šta spremaš, pitam?
– Šta spremam – spremam, odgovorila je.

Kasnije je donela dve činije.
Neku nedefinisanu smesu sa prelivom.
Vidim ja… nije TO – TO.

– Šta si mi to lepo spremila, hteo sam da je oraspoložim.
– Muda Marjanova, rekla je. Ćuti tu i kusaj!

Ležali smo u krevetu i u tišini jeli tog, kako se zove… Marjana.
I bio je ukusan…
A to što se nije steglo i nema neke veze.
Ne tražim dlaku u jajetu.

*

Motao sam kanale na TV-u tražeći vesti jer me je zanimalo šta su naši uradili u Briselu…

Pažnju nam je privukao apel i otvoren humanitarni broj na koji treba poslati prazan SMS u svrhu prikupljanja pomoći za dete kome je hitno potrebna transplantacija u nekoj klinici, u inostranstvu…

Pogledali smo se, i istovremeno uzeli mobilne telefone.
Ubrzo je stigla i povratna poruka:

Hvala što pomažete lečenje…

– Izvini, rekla je, i sklupčala se uz mene… Zagrli me… Nemoj da se ljutiš.
– Ma OK je, sve će biti u redu… Nisam ni bio ljut, rekao sam, ali je ona već zaspala…

*

Setio sam se kuhinje naših baka…
Tad nije bilo: Stavi ringlu na 1,5 ni uključi rernu 30 min, al’ samo gornji grejač na 150°C.
Vatru su prilagođavle tako što su znale koliko grančica da ubace u ložište, kada i koje veličine da budu… Lonac u kom’ su kuvale pomerale su u stranu il’ stavljale na sredinu šporeta zavisno od toga koliko je jaka vatra.
Oduvek je u našoj kuhinji sve zavisilo od tog balansiranja između toplog i hladnog. To su naučile od svojih baka jer se znanje prenosilo s’ kolena na koleno. Svojim izmučenim rukama hvatale su vrelu šerpu golim prstima a da se nikad’ nisu opekle. Nije bilo tajnih recepta i niko im pored šporeta nije smetao, a sve do jedne bile su solidarne i složne i bez trunke predaha posvećene radu i njegovom krajnjem ishodu.
Iako nikada nisu videle ni Brisel, ni inostranstvo, odavno su znale da je kulinarstvo suština opstanka ljudskog bića i da smo svi mi u istom loncu jedne – jedine, životne kuhinje.
Nije sporno…
I bakama se ponekad desi da pogreše, al’ kad su jednom shvatile suštinu stvar je rešena a lekcija naučena za vjek i vjekova… Na zidu iznad šporeta ponosno su razvijale zastavu s’ parolom sveobuhvatne istine naše tradicionalne srpske kuhinje: „Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori!“

Prtina

7 januar 2015.

Staza se sužava. Crni je užas na proplanku i jedva primetan vidik ka snežnim brdima čiji se vijugavi vrhovi gube u mutnom nebu. Pod težinom tereta jele povijaju svoje grane i ukrštaju ih u nerazmrsive sablasne oblike koje će urezati na mom licu. Al’ ništa zato. Strešču sneg sa šinjela, saviću vrat, i provući se ispod otežalih svodova zaleđenih borovih iglica tek da mi ne zakače kapu. A što se vukova tiče – zar sumnjate? Njihove će kandže otupeti na mojim leđima a ja ću onda šakama probiti led i zahvatiti vodu za sve vas koji se ne stidite da iz mojih ruku uzmete gutljaj sna iz ponuđenog krčaga. Zato moram da krenem…
Al’ ako bacite pogled kroz prozor treba da znate da to što vidite nije bajka o mačku na dvosedu, ni polici sa knjigama, ni toploj sobi sa gramofonom, već para od disanja i znoja koja me prati da bi vam ostavio trag.

Usidreni brod

– Ženče, gde mi je kupaći?
– Sakrila sam.
– Zašto?
– Zato što sam znala…
– Šta si znala? Napolju je +36°, nećemo valjda da sedimo kući?
– Hoćemo.
– Zašto?
– Zato što je danas Sveti Vartolomej, danas se ne ulazi u reku. Nema plivanja.
– M O L I M.
– Rekla sam ti.
– A od kad’ smo mi toliki vernici?
– Dolaze nam Gaga i Neša. Uostalom, to je narodno verovanje i nije nam nužno.
– Ali oni dolaze uveče.
– Dolaze…

– Ženo daj mi gaće.
– Neću.
– Daj gaće.
– Ne!

– Ženo.
– Molim.
– Da skoknem…
– Aha. Skokni do prodavnice, spiskak je na stolu.
– Ali ja sam mislio…
– Šta si mislio?
– Mislio sam na… na kafu. Da li mi u ovoj kući imamo kafu?
– Imamo. Hajde da popijemo pa da ideš.
– Na kupanje?
– Ne. U kupovinu.

– Ženo.
– Molim.
– Da skinem zavese?
– Ne.
– A tepih… I on treba da se istrese?
– Ne.
– Zašto?
– Danas je praznik. Danas se takve stvari ne rade.
– Da, zaboravio sam… A mogao sam da hoblujem parket. Dan je ko stvoren…

– Ženo.
– Dođi.
– Molim.
– Dođi.

…     (nešto kasnije)

– Idem da se istuširam.
– Ali rekla si da danas nema kupanja.
– Nema.
– A tuširanje može?
– Može.
– A kako kažeš da se zove taj Svetac?
– Vartolomej.
– Mora da je bio neki munčenik?
– Pa jeste… kako znaš?
– Eto… i mi mučenici znamo ponešto.

– Ženće.
– Molim.
– A da li ti znaš šta sam ja nekada bio?
– Ne znam. I baš me zanima šta si ti nekad` bio?
– Žaba. Ja sam ženo bio žaba.

d.o.o.

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zalut’o.

(Miroslav Mika Antić)

***

Da li si slušao aplauz presudi izrečenoj tebi? Onaj razjareni pljesak presudi koja te ponižava kao čoveka radujući se što su te počistili i osudili na golu egzistenciju samo zbog toga što im se može a ti nisi dovoljno uporan da surovošću ispraviš tu grešku. Ćutiš, progovaraš samo u mislima dok oni koji ti sude i nepromišljeno aplaudiraju postaju nosioci razvoja bez cilja, društvo sa ograničenom odgovornošću, a sve radi sumnjive slave i koristi iznoseći svoju sujetu na tezgu…

Nešto se u tebi lomi iako već odavno znaš da se život u svom pobedonosnom uzrastu ne može zaustaviti ni bitno preokrenuti. Razmišljaš: Nemoćan sam – al’ nisam jedini. A ipak… šta ako se nekim slućajem povežemo zajedno samo zbog toga što želimo da radimo u struci a da nas niko ne ponižava i uznemirava? Šta ako se udružimo jer želimo da živimo povučeni u tišini svojih domova ničim ne sramoteći svoje biografije? Šta ako se solidarišemo na tom „vrelom slučaju“. I šta, ako uprkos tome što znamo kolika je snaga obespravljenih i kakvim se očima gleda na one što plivaju u izobilju i pohlepom drže svu zemaljsku lepotu za sebe na kraju izgubimo sve? I ono malo mrvica na stolu jer putera već odavno nema…

Zar si gori od drugih?
Gluplji?
Plašljiviji?

Ne. Ti si pošten i s’ godinama si naučio da sudiš blaže. Nisu oni surovi nego smo mi nezahvalni. Mi, poniženi i obespravljeni koji ih mučimo svojim pitanjima, prohtevima, i tvrdoglavošću. Puno je lepote i prostranstva na zemlji za sve samo kad ne bi bilo te proklete pohlepe koja nas razdvaja i deli. Čovek je sitan i beznačajan, uvek nešto hoće i smišlja, upinje se i napreže, a neka nevidljiva sila sve to pobrka. I ma kakva da je presuda, ma kakvi grehovi ti bili pripisani srećan si jer radiš zgražavajuči se u duši što postoje ljudi koji su gori nego što si mislio, koji su niži od tebe, i koji mogu otvoreno i iskreno da proslavljaju ljudsku nesreću.

Svaka čast izuzecima…

2. avgust 2014.

Spot „Čep“ Marka Šelića – Marčela, snimljen je po istinitoj priči zasnovanoj na činjenicama koje su zadesile naše radnike u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana…

Sunce tuđeg neba

Obećao sam ćerki da ćemo posle pijace ići na sladoled. Dok smo se približavali, na nekih 20 metara od poslastičarnice, odvojila se od mene i potrčala. U bašti je bilo nekolko praznih stolova al’ samo jedan na suncu. I ona je baš tu sela. Tatina ćera, pomislio sam, voli sunce. S’ rukama ispod dupeta, nervozno je mlatarala nogama i čekala da dođem…

– Tata, ‘el mogu deset sladoleda – pitala je kad sam se približio.

Teški cegeri usekli su mi prste. Odložio sam ih i seo pored nje.

– Ne Minja, možeš samo tri kugle. Uzmi ili ostavi – glumio sam strogoću.
Uzimam, rekla je. Od čokolade.

Bašta “Stelle” je u samom centru grada. Puno ljudi. Subota. Lep sunčan dan. Gustirao sam espresso i uživao u pogledu sve dok mi pažnju nije skrenuo razgovor sa susednog stola iza mojih leđa:

– Skini te naočare za sunce da ti vidim oči.
Zašto?
Daj molim te… K’o da gledam ugašen televizor.
Nije daleko od istine – rekla je.
Nemoj ovde. Gledaju nas ljudi.
Smetaju ti suze? Neprijatno ti je? Da te podsetim, upravo si mi rekao…

U tom trenutku poželeo sam samo jedno – da ustanem i odem. Saznanje o patnji koja se ticala drugog uvek me je na neki način pomerala. To što patnja nije lično moja ne znači da me nije dotakla. Pozvao sam osoblje, platio račun i pošao s’ Minjom da opere ruke. Nekoliko dečaka i devojčica sedeli su oko gradske česme. Na licima su nosili dosadu. Slika sasvim obična… Devojčice sa rolerima, dečaci na biciklama… A koliko juče, devojke u haljinama micale su svojim oblinama pred očima uštogljenih mladića. Uplakane majke, ponosni roditelji, očevi s’ fotoaparatima… Tu, na istom tom trgu, ta ista deca, imala su svoj tradicionalni maturski ples.

– Tata, kupi mi balon – trg’o me Minjin glas.
– OK, al’ imam i ja jednu ideju.
Koju tata? Jel onog konjića od kineza?
Ne… Mislio sam da kupimo mami cvet. Hoćeš?
Hoću tata, ali ja da joj dam. Važi?
Dogovor Minja?
Dogovor tata. I nemoj da je zoveš. To je naša tajna, znaš?
Znam.

Namerno smo pozvonili. Kad nam je otvorila vrata u njenom držanju primetio sam olakšanje zbog završenih dnevnih poslova. A onda se s’ cvetom u ruci pojavila Minja. Primetno iznenađena, klekla je pored nje i uzela cvet. Vrteći šakom, šaljivo je konstatovala:

– Vi niste normalni… Gde ste bili do sada?
– Ne znam ženče, odgovorio sam, ali znam gde smo sada.

Iz hodnika stana video sam suncem obasjanu sobu, i sto, i stolicu, i policu s’ knjigama, i pored tastature moje postrojene olovke… Znao sam da imam priču ali nisam baš siguran da ću umeti i da je ispričam. Na kraju, ovo i nije priča, već nesvesna odbrana od nečeg napadnog, nametnutog, i tuđeg.

Ambijentalna muzika

– Ne, ne mogu da te pustim.
– Zašto?
– Predavanje je počelo juče.
– Da znam, ali na vreme sam vam javio da ne mogu da dođem. Evo, doneo sam i potvrdu lekara.
– I šta ja da radim s’ tom potvrdom?
– Ne znam.
– Uzmi je nazad, meni ne treba.
– Gospođo, ja mesec dana nisam ustao iz kreveta. Deset dana bukvalno nisam mogao da hodam. Tri puta mi je dolazila hitna, davala injekcije, a zadnja sedam dana kućna nega. Jednostavno nisam mogo da ustanem iz kreveta, kako to ne razumete?
– Razumem, ali propisi su propisi.
– A koji to propisi gospođo? Obuka za samozapošljavanje traje dva dana teoretske i dva dana praktične nastave. Ja nisam bio prisutan samo prvog dana – to jest juče, a juče ste 90min pričali o motivaciji sa tri pauze od 10min. Zar mislite da sam toliko propustio da ne mogu danas da se pridružim grupi? Zar mislite da ne znam šta je motivacija?
– Žao mi je.
– Nije vam žao gospođo, i ne treba da vam bude. Nije meni potrebno vaše sažaljenje.
– E’ ti razumeš srpski? Ne mogu. Takvi su propisi.
– Vama su bitni propisi i ja to mogu da razumem, ali ja vas čekam ispred kancelarije 25min posle pauze. OK, mora da se ide do pijace i do buvljaka, teška su vremena, nema se kad, ali kad ste došli, i kad ste odložili cegere, vi niste prozvali mene koji sam na prijavnom pultu uredno uzeo listić sa vremenom ukucavanja i brojem vaše kancelarije, već ste službenim telefonom pozvali koleginicu iz susedne kancelarije i ja još 15min sedim na klupi ispred vaših vrata i slušam kako komentarišete slike na fejsbuku koje vam je sin poslao sa zimovanja. Gospođo, o kojim vi propisima pričate?
– A da nećeš ti da mi kažeš šta ću da radim? Idi kod direktora pa ako ti on dozvoli pustiću te da prisustvuješ predavanju.
– Gospođo, kad sam dolazio ovde direktora sam video u kafani na uglu 20 metara od ulaza u ovu ustanovu kako sa prijateljem pije espreso i vinjak, uostalom kao i svakog dana. Mislim, da se ne lažemo, mali je ovo grad, svi znamo ko je dotični gospodin i njegov prijatelj, kao i koje im je omiljeno mesto. Mislim da u ovom trenutku nije baš zainteresovan za mene.
– I šta ja tu mogu da promenim? Direktora?
– Ne znam, ali ako možemo iskreno da razgovaramo i vi sami znate da je program čista formalnost jer u 2+2 dana teorijske i praktične nastave niko ništa neće da nauči o bilo kom zanimanju. A što se mene tiče ja znam da radim ko moler.
– Pa onda idi i radi. Ko ti brani?
– Pa propisi gospođo. Inspekcija.
– Nisu to moji propisi, i ja stvarno ne znam šta ti hoćeš od mene?
– Znam ja da to nisu vaši propisi. Samo hoću da prisustvujem predavanju jer bez toga ne mogu da dobijem sertifikat.

Ceo ovaj razgovor postao mi je mučan i ponižavajući. Taman kad sam hteo da prekinem taj cirkus i odem, ustala je i prošla pored mene do prozora gde se u uglu nalazio čiviluk na kojem je visio kaput sa krznenom kragnom i ženska kožna torba. Iz meni neobjašnjivog razloga, (jer je torba bila relativno nisko), podigla se na prste i izvukla pakovanje papirnatih maramica. S’ obzirom da je to isto mogla da uradi sa desne strane stola, (jer joj je čiviluk bio bliži), shvatio sam taj manevar kao da je želela da mom pogledu izloži svoju figuru, i da mi do znanja, da je žena koja drži do sebe i svog izgleda. Okrenula se i krenula prema meni, pružila ruku sa uredno nalakiranim noktima i prstenjem, i uzela dokumentaciju koju sam držao. Pomislio sam da ipak nije želela da me spreči, ali ni da se bezglavo upusti u neizvesnost svoje odluke…

– Gospođo, jednim vašim potpisom možete i sebi i meni da ulepšate dan.
– Ha, ha… Uspeo si da me nasmeješ. I to je nešto.
– Eto… i smeh je dobar način da se započne dan.
– Jel… A kako ću to ja svojim potpisom da ulepšam dan?
– Pa sve zavisi kako gledate na stvar gospođo.
– Da čujem. Baš me zanima. Ali bez “gospođo”.

Sela je na stolicu i prekrstila noge kao da tim nemim znakom želi da kaže da bi sve bilo u redu samo da nema te prepreke koja je čini opreznom.

– Pa vidite… ako dobijem vaš potpis, ova mala, napaćena, i osiromašna zemlja, uplatiće mi 160.000 dinara od kojih ću kupiti 5 valjka, 5 četke, 3 špakle, 2 teleskopa, 2 mistrije, 2 kofe, i jedne merdevine sa kojima ću ući u “sistem” koji će me nadam se konačno prepoznati ko čoveka – ali pod uslovom da ovoj zemlji uopšte treba sistem i čovek. Evo, pogledajte moju radnu knjižicu. Ja imam 9 pečata iz 9 firmi u kojima sam radio, a u prvoj firmi imam više radnog staža nego vaš direktor i njegova sekretarica zajedno. Na žalost, zadnje 4 firme nisu mi uplaćivale porez i doprinose. Tužio sam ih i sve sporove dobio, ali ni dinar nisam naplatio jer sam u takozvanom trećem platnom redu. A pošto poznajete propise verovatno znate da potraživanja prvo izmiruju uprava prihoda, banke, i dobavljači. Meni ova država duguje za neisplaćene zarade oko 750.000 dinara, a ista ta država mi seče struju, isključije telefon, naplaćije sudske takse, pleni imovinu, a vi mi pričate o propisima. Zbog čega? Da li sam kriv što sam radio na građevini 80 dana bez ijednog jedinog dinara? Na građevini koju finansira grad u kome su vrpcu sekli ministarka i predsednik opštine. Na građevini na kojoj sam teglio sa kolegom čelične profile od 2,5m sa gomile na gomilu i svojim rukama posekao svu moguču armaturu koju su gospoda prodala kao otpad i podelila pare. Na građevini, na kojoj sam ostavio leđa i kičmu koja je pukla i zbog koje nisam mogao da dođem na jučeračnji čas o radnoj motivaciji. Srećan je svako ko nekom pomogne, a vi to svojim potpisom možete. Zar to nije dovoljan razlog da sebi ulepšate dan?
– Varaš se ako misliš da je moje učešće u tom sistemu toliko bitno. Ni za šta se ja ne pitam.
– Pitate se. Vi ste neosporno deo tog sistema i ja sam pred vama nemoćan, to jest prepušten na milost i nemilost vašoj volji.

Potpuno svesna činjenice da pratim svaki njen pokret, krajičkom oka je bacila pogled na monitor, promenila smer ukrštanja nogu, i ponovo pogledala u mene igrajući se lančićem na vratu čiji se kraj gubio u dekolteu…

– Sledeći program je za 6 meseci.
– Jel ja sada treba da budem srećan zbog toga?
– Možda. Nikad se ne zna.
– A od čega zavisi?
– Ne znam… Kako si ono rekao: “Malo je potrebno za sreću”.
– Ne, rekao sam da je i smeh dobar način da se započne dan, i da je srećan svako ko nekom pomogne.
– Da… samo daleko sam ja i od lepog dana, i od sreće… Kažeš, moler?
– Da.
– Znaš da krečiš?
– Znam.

Nastao je tajac. Znate već… Kao pred dvoboj. Što bi rekli “face to face”. Gledala me je pravo u oči klateći hemiskom olovkom između dva prsta…

– Ne znam. Možda. Videću…. Pozvaću te ako iskrsne nešto.

Sve je bilo jasno ko sunce na čijem bi ispunjenju bilo suvišno insistirati. Znao sam da sam sada ja na potezu…
Te dve sekunde, (pre mog odgovora), osećao sam se kao Max Brod koji sakuplja Kafkine ispisane listove i slaže ih u roman – samo što sam ja sakupljao njene. U stvari, to i nije bio roman, već prazna bojanka sa konturama, poput onih koje se kupuju deci kad se uče da crtaju. Bila je to najbludnija slika, i najbizarnija moguća situacija, ali to i nije toliko bitno jer je nesporazum bio mnogo veći.

Te dve sekunde osećao sam se kao “najmoćniji čovek na svetu” – mada nisam siguran da razumete o čemu pričam. Pričam o onim tonama metala koji paraju vazduh i koji se spuštaju na neku osvetljenu pistu negde u Sent Moricu, Bukureštu, ili Dubaiju. Ili nekom helikopteru, koja neka ozbiljna lica u mantilima i tamnim naočarima očekuju na heliodromu Kopaonika samo da bi otvorili vrata, jer to ide na ruku nekome ko je bogat i moćan, jer mu je ćef da baš tu raspakuje svoju jeftinu robu. Eto tako sam se osećao. Ja, u svojim probušenim cipelama i izlizanoj jakni, (najmoćniji čovek na svetu), i ona, u savršeno skrojenoj suknji i bluzi – ogoljena ko očerupana praznična ćurka.
Ali vreme je da se spustim na zemlju. Na klizavu pistu u provinciji, bez ikakve dileme, odlučan u tome da se čvrsto držim svog kursa letenja…

– Ne. Ništa neće da iskrsne. Nemojte da me zovete. Izvinite.

Ustao sam i krenuo prema izlazu. Video sam je samo na tren, kako leđima okrenuta vratima stoji i gleda kroz prozor brišući ruke vlažnom papirnatom maramicom…

*

Da se razumemo.
Nije ovo traktat o koketiranju ili korupciji. Ovo je post o nesporazumu običnog čoveka i neorganizovanog oblika društva slučajno podvrgnutog normama formalnog (ne)morala, opisanom u ambijentu koji ga predstavlja, ili ako hoćete, u portretu kancelarijske činovnice kao ekvivalentu od krvi i mesa.

U takvom ambijentu “sistem“ nema povratnu informaciju o sebi samome, a to je krupna stvar u malom kraljevstvu jedinke… Onda se čudimo kad čujemo na vestima da su tamo negde, u kontejnerima na gradilištu ostrva Jamal na severu Sibira izgorela u požaru šest naših radnika. A svi su otišli sa nadom da će ublažiti tugu kad se vrate u zemlju u kojoj ne vide nadu, jer niko ne stoji iza njh, jer nikoga nema da ih pogura. A vi mi kažete da ste daleko i od lepog dana, i od sreće. Vidite… kod mene je obrnuto. Ja sam srećan kad noću mirno spavam, bez ikakvog osećaja krivice, jer tu ne pomažu papirnate maramice. Činjenica je da o sreći znam samo to gde ću da odem kad izađem na ova vrata, kao što znam da je i noć sastavni deo dana.

Gospođo,
ceo ovaj nesporazum posledica je sukoba neobjašnjiv pojmovima logike. Odavno sam ja skontao i Josefa K. i Kamijevog Mersoa, i sav taj besmisao pravde i institucija. Ali šta to ja umišljam? Šta trabunjam? Šta ja znam o sreći i neraspakovanom poklonu na tacni? Daleko sam ja od melodije Schumann-ovog “Sanjarenja” koju slušate uz čaj i kolaće u salonima na Kopaoniku, ili ko zna gde.
Daleko sam i od 4m² besprekorno okrečenog plafona toaleta u kom praznite creva jer me ni iz milosrđa ne bi unajmili da vam bar na taj način olakšam sranje. Mislim stvarno… Koliko iskreno možemo da razgovaramo? Teška je moja paleta boja za vašu fasadu gospođo – zato mi i puca kičma.

(Once upon a time in WordPress)

Talk to me

Pamtim dan naše prve svađe bolje od svih drugih. I tačno znam da je bio utorak, 14 februar 2006 jer sam tad’ prvi put čuo da postoji i dan zaljubljenih. Tog dana je Sveti Trifun, ako ne odredio, onda svakako predskazao našu sudbinu. Mislim da nisam uvek ja taj koji je prvi davao povod, mislim da i ona, ponekad, svakako podlegne trenutku. A ponekad’ nam je uspevalo da u jednom danu budemo i ljuti neprijatelji i strasni ljubavnici. U svakom slučaju, sve naše svađe završavaju se isto. Naravno, dešava se i danas. Mirno more koje nas stihijom blažensta preplavi mesecima, s’ vremena na vreme povuče se od naše obale otkrivajući nam tako njeno dno sa svim našim tragovima i iz nikakvog ničega izrone zidovi naše sobe, i sav nameštaj, i knjige razbacane po podu, i muk. I tada, u časovima koje provodimo budni pred nama se otvara ogroman prostor praznine a vreme do jutra je nemilosrdno. Ne pribegavamo nikakvim umirujućim sredstvima, ne kupujemo privremeni mir po cenu zaborava i odlučni smo u nameri da stvarnost gledamo u lice. A u času pomirenja vaskrsavaju sva ushićenja i nedavna svađa izgleda nam kao smešni nesporazum il‘ nekakva igrarija zlih kućnih duhova. I svi naši razgovori o uzrocima i posledicama, svaka naša reč, svaki naš pokret uvodi nas u uzbuđenje i sve više i više raspiruje vatru koja ne može a da se ne prebaci sa jednog na drugo raspaljujući tako strast potiskivanu trenutkom razdora. I pijani od sreće učini nam se da nismo u našoj poznatoj sobi već negde gde nebeske munje i šumske nimfe pozdravljaju našu vezu. U svakom slučaju, sve naše svađe završavaju se isto.

Mora tako

– Hoću ovo!
– Šta?
– Ovo.
– Ali napolju je toplo.
– Nije.
– Vidi, lepo je i ovo sa jagodama.
– Neću to.
– Zašto?
– Zato tata što mora ovo. To je mama ostavila da obučem.
– Dobro, ostavila je, ali sada je toplije. Mama je rano otišla a jutros je bilo hladnije…
– Nije bilo.
– A bambi? Hoćeš jaknicu sa bambijem?
– Tata, bambi je za kupanje.
– Minja, guma sa bambijem je za kupanje. Ja te pitam za jaknicu.
– Tataaaaaa…
– Molim?
– E ti hoćeš da mi od “hladnosti” pocrveni nos pa da primam bocke?
– Neću…  dođi da te obučem.  Zakasnićemo.

– Zašto si je tako obukao – pitala me je čim nas je videla?
– Mora tako, hladno je.
– Ali nije hladno – pogledala me je s` nevericom.
– Ma jeste ženče, hladno je.
– Tata.
– Molim?
– Mama je skinula mantil, a ja nju uvek poslušam.
– Eto… mama neće da sluša.
– Zato će mama da primi bocku. Jel tako tata?
– Tako je Minja.

1. Maj

U trouglu između boljeg života, slobode, i progresa, postoji čitav jedan život, umorna duhovna emigracija koja spava po parkovima i prugama, hrani se iz kontejnera i reže vene, a čiji svaki pokušaj da se uklopi u savremena zbivanja ostaje bezuspešan. Milioni nezaposlenih sa porodicama gladuje i vrši pritisak na tržište rada. Nad njima bdi strašna beda prekrivajući tamnom senkom svojih krila sve ono što bi moglo biti lepo. Pogažena su osnovna prava, principi i načela čovečanstva, a njihovi snovi potonuli su zajedno sa čamcima za spašavanje…

Niko se nije rodio da bi birao između srca i razuma, herojstva i sramote. Al’ ne pita život da li si spreman da se boriš protiv moći novca kao vladajuće sile nad moralom u sistemu koji podržava tu silu a koja za posledicu kao nužnog pratioca progresa ima surove uslove bitke. Ima i onih koji ne žive sa osećanjem da tamo negde postoji drugačija i bolja stvarnost koja će jednog dana doći do njih. Njihova svakodnevnica nije u očekivanju nego u egzistenciji. Uostalom, koja je to bolja stvarnost? I gde je? U kojoj to tački ove planete? Mnogo stvari čine život ljudi drugačijim, ali ma gde da si, neke su zajedničke:

– Vino svuda opija.
– Za novac se ne može kupiti sreća.

Evo, praznici se nižu jedan za drugim a ja razmišljam o onome što su mi roditelji ostavili ne samo u srcu, već po mestu i vremenu rođenja. Otišli su prerano. Naglo. Kao kad zatvorite vrata. Najlakše je bilo potražiti bezbrižno sidrište u prošlosti ali se na tom putu isprečila humka na kojoj su ostala sva moja pitanja. Moji koraci vodili su me kroz nepregledno polje u budućnost posutu zmajevim zubima. Da li je pošteno ocenjivati slabost roditelja koja se sastojala iz plemenitosti duše i pogrešno zasnovane prepostavke da su i drugi isto tako plemeniti? Naravno da nije. Ni ja nisam menjao stavove i navike da bih stekao udobnost, dostojanstvo, i jedno jastuče za bezbednost. Ako sam i osećao neki strah, on nije bio veći od straha pred izlazak na pozornicu…

Ponekad, neočekivani događaj promeni sve moje namere a mene nepredvidivim i direktnim putem povede ka raspletu bolne istine koju saopštavam na ovoj stranici. Pronašli smo „svoj kutak“, sa udobnim stolicama, ogledalima, i tihom muzikom. Gledam je kako hoda prema meni, u kišnom mantilu, s’ crnim konjskim repom na zatiljku kojim trese u taktu s` koracima, kako pokretom ramena zbacuje tašnu i prstima otkopčava dugmad mantila. Poslužuju nas dvoje mladih, simpatični i smeteni, jer je lokal nov, nedavno otvoren.

Kaže:

Uvek ćemo kod njih da pijemo kafu.

Prepuštamo se jer znamo da ne možemo uvek, i da ćemo koliko sutra ustati iz naše postelje omamljeni mirisom jutarnje kafe ako je imamo. Mnogo toga nam nedostaje i upravo ta svest rađa u njoj nagon samoodržanja da kroz snagu prkosa stvori jedan svet otcepljen od stvarnosti, a taj i takav događaj predstavlja samo kariku u nizu koja me svojom jednostavnošću navodi na pomisao da ne postoji bolja stvarnost od ove gde me je čiodom pribola istorija.

Sve je pošlo naopačke

(Once upon a time in WordPress)

Rođen sam u provinciji, u zimu, i živeo sa roditeljima kod babe i dede sve dok otac od firme nije dobio stan u petospratnici. Tad smo prešli u “neboder“. Svi me zovu po imenu jer nadimak nemam. Valjda ga nisam zaslužio. Još kao klinac bio sam naklonjen ugroženim vrstama i autsajderima. Nikad kauboj – uvek indijanac. Po vokaciji sam mašinac. Prosta greda na dva oslonca, dakle stabilan, mada sam često ostavljen “na prepust“. A dešava se, (i to ne retko),  da me ko konzolu uklješte. Onda me opterete da vide  koliko mogu da izdržim. Statika je čudo. Svom snagom se borim i trudim da ličim na čoveka koji je uspeo da pobegne brigama. Da se vratim u stanje ravnoteže. Moji zidovi iscrtani su čiča Glišom i posterima Novaka. Dečjoj mašti ostavljam da ukrase svoj svet. I naš. Tako je lepše. Nek` crtaju, nek` lepe… Samo da ne primete kako između istim tim zidovima stenjem pod teretom misli. Jer šta sam danas? Gubitnik tranzicije, tehnološki višak, kolateralna šteta, statistička greška? Ja, suprug i otac… u džepovima imam samo izlizanu postavu u kojoj se u ovim zimskim danima grejem uzaludno obijajući pragove trudeći se da pronađem bilo koji posao ne bi li izašao iz hipnotisanog stanja asocijalnosti  i platio neki račun. Negde, na nekom zidu, pročitao sam grafit:

Ljudi se razlikuju po tome što imaju jednaka prava!

I šta s’tim? Ima još takvih koji razmišljaju kao ja. Pa šta? To što nisam sam još uvek ne znači i da sam u pravu. Eto, prdim u prašinu… I znam šta ćete reći. Da ima toliko jezivih porodičnih sudbina od kojih vam se diže kosa na glavi. I u pravu ste. Samo nemojte da mislite da sam zbog toga srećan. Imam ljude koje volim, i nikad nisam osuđivan, i da se razumemo, ne žalim se.
Evo, pokušao sam da napišem nešto o sebi al’ ne ide – konfuzan sam. Nikako da se vratim u stanje ravnoteže. Prošlo je 80 dana kako je jedan „clown“ rukom stavio potpis na ugovor za cirkus koji je na njegov konto uplatio 0,00 RSD. I slovima: nula dinara. Ali samo opušteno… Svaka sličnost sa stvarnim događejem je slučajna. Koincidencija. Kao što u istom ovom trenutku neka pegava turistkinja uživa u pogledu sa Brooklyn-skog mosta u vreme dok vrhovi zgrada u Šangaju zabijaju svoje šiljke u ljubičasto nebo. Jebe se njoj za circus! Zato uživajte. Jer tamo negde, gde se završava asfalt kod jednog vidikovca, baš tu, iza brda, gde nema struje i puta, tu, gde babice mobilnim telefonima osvetljavaju novi život, jedan se clown sprema za novu predstavu…

Zaječar, 12. februar 2012.

George’s St.

klati se privezak retrovizora
bicikla sa konca
farovi na putu pomračene svesti
zveket šupljeg lonca

ajmo gusari viče veterinar
nije smak sveta
to je samo pedala il neka jebena šala

a šta se zapravo zbilo

pas ga je ujeo kaže slučaj na heroinu
isplazio je jezik
i rascepao mu svest
ali to nije vest

(i upita)

tako mi našminkanog oka
ko sam ja
dok u retrovizoru gleda
transvestita što igra na crno
kao svedoka

dajte molim vas
uzviknu policajac
ko je taj izopačeni lik
borhes ili neki pajac

ha / ha

vama su činjenice bitne
on je isprdak noći
klasični mesijanski kompleks
(smeje se na kriške doktor iz hitne)
emotivni manipulator
samoproglašeni bog
strah i trepet komentator
loner demagog

*

Pesma je prvi put izgovorena na oproštajnoj večeri kao zdravica povodom zatvaranja izložbe posvećena uskom krugu ljubitelja street-dark fotografije, (bez blica i lica), a koju je po sećanju ispričao čistač hodnika posle uviđaja zbog pada sa stepenika autora izložbe. Autor, (koji je imao vertigo a greškom je popio prozak), po pričanju jednog posetioca sada piše basne o psima za jednu malu tiražnu kuću u jednosmernoj ulici George St. bez broja i cveća u ambijentu izvitoperenom krivim ogledalima prividno oponašajući samodovoljnost. Na rešetki kapije gde je nekada bilo sanduče za pisma i tabla “pas ujeda” – sada stoji:

nema više staze
ni posete
ni pitanje tek po koje

samo autostrada svesti
iste vesti
i paranoje

Proleće na moje rame sleće

Kad sam bio klinac radoznalost je kod mene uvek nadjačavala strah. Imao sam možda deset – jedanaest godina kad me je deda naučio da uhvatim pčelu prstima. Samo je treba uhvatiti za krila i ona ne može da okrene dupence da te ubode. I ja sam probao i uspeo. A kasnije, tata mi je pričao kako su ševe ptice vrlo slične devojkama i da imaju tako neke tonove da kad ih slušaš imaš osećaj kao da si iznad zemlje i da živiš u letu. Kasnije sam uspeo i to da osetim jer proleće nikada nije kasnilo u moj grad a ono donosi posebno osećanje. Proleće je vreme spuštenih roletni jer svako želi da ublaži muke izazvane aprilom…
Devojke u tesnim pantalonama i kratkim suknjama hodaju glavnom ulicom praćene pohotnim pogledima dečaka nabubrelim od snage. Proleće je vreme sejanja i potkresivanja i svi se bore da ulepšaju svoj vrt. Devojke zagledaju kovrdžave kuke i motike, a dečaci pupoljke i gole peteljke na štiklama.
Ja sam svoj vrt ogradio tarabama, i evo, čitave noči vrebam šarene leptire što mi veselo skakuću pred očima. T. je zaspala duboko, ko čamac sa kobilicom na gore, leži na trbuhu, a ja se zabavljam posmatrajuči njena glatka leđa i sjajne listove. Uzimam flomaster i nacrtam joj iznad gležnja leptira jer u proleće počinje da pupi radosno seme igre. Nije osetila ništa, čak je i nogu prebacila preko mog struka tako da sam je zahvalno potapšao po guzi. A ujutru, u stanju blagog i slatkog zanosa, dok je ležala budna sa vrelim obrazima na jastučnici, i dok joj je nekoliko trenutaka ranije srce udaralo ko klipovi koji su neprestano gurali voz vozeči je u jutro obavijeno dimom duvana i mirisom kafe, a pre nego što me je poljubila i otišla uz žubor potoka i gibanje krošnji na vitkom stablu, ostavila mi je kesu duvana, malo ljubičasto ogledalce, i sedefasti prah leptirovog krila na ramenu.

Neko nas posmatra

Beograd, 18:35 ulica S.M. prizemlje, stan br.2

Baka Olga je ustala iz kreveta i krenula ka šporetu da napravi čaj. Živi sama već 15 godina od kako joj je ćerka otišla sa mužem i decom u Čikago. Često se čuju ali ih je zadnji put videla pre 5 godina kada je isčašila kuk. Od tada se pomaže štakama. Zbog neizvesnosti ishoda operacija kuka je odbijena. Ima 72 godine i retko joj neko dolazi. (Komšika sa sprata obilazi je dva puta nedeljno tek da joj donese neophodne namernice i pomogne oko spremanja stana). Nemoćna i iznemogla, polako se kreće po kući pridržavajući se za najbliži deo nameštaja ili zida. Nespretno, dok je htela da dohvati naočare, promašila je ivicu stola i pala na pod. Nije joj to prvi put… Dopuzila je do police i štakom približavala telefon ivci pažljivo odmeravajući da joj padne u krilo. Okrenula je komšikin broj koji joj je na vratima frižidera, zbog slabog vida, ćerka velikim slovima napisala: Lilja 420… Sa druge strane se niko nije javio.

Beograd, 18:35 ulica S.M. (gradski park)

Sedeći na klupi u parku Darko je čitao postove na najnovijem modelu iPhona. Iznenada je osetio da mu se pored noge nešto šunja. Pogledao je naniže i ugledao štene zlatnog retrivera. Prepoznao je to bez problema jer je i sam vlasnik i ljubitelj pasa. Osvrnuo se oko sebe ali u blizini nije bilo nikoga koga bi prepoznao kao potencijalnog vlasnika. Spretnim pokretom nežno je podigao štene i stavio u krilo. Iz torbice je izvadio “Sobranie”, upalio cigaretu i čekao… Na vidiku nije bilo nikoga. Pozvao je zadnji ubačen broj. Bio je to broj nedavno otvorene hitne pomoći za životinje. Stigli su za nekoliko minuta ali su zbog parkiranih vozila stali na trotoar preko puta parka. Mahnuo im je i smirenim koracima prišao. Predao je štene veterinaru a onda se osvrnuo levo-desno ne bi li ugledao neki taksi

Beograd, 18:42 ulica S.M. prizemlje, stan br.2

Baka Olga je sa poda gledala kako se po zidovima i plafonu sobe reflektuje rotirajuće svetlo hitne pomoći ispod njenog prozora. Ponovo je okrenula isti obroj…

Chicago, 18:42 West Loop, Jafferson St. 820

Čim je otključala vrata montažne kuće Sneška je bacila ključeve i torbicu na veliki kuhinjski sto i okrenula broj +38111… Bilo je zauzeto. Ima već dva dana kako se nije čula sa majkom. Otišla je do frižidera, otvorila flašu Ice-tea i iz torbice uzela mobilni. U meniju telefona je pronašla broj: Ljilja +38163…

Beograd, 18:43 ugao ulice S.M. i B.M.

Darko gasi cigaretu i podignutom rukom zaustavlja taksi.

Beograd, 18:43 ulica B.M.

Žena za volanom vidi mladića kako zaustavlja taksi. Na držaču pored kontrolne table zasvetleo je displej mobilnog telefona. Usporava i javlja se na mobilni.

Beograd, 18:49 ulica S.M. prizemlje, stan br.2

Ljilja otključava vrata i ubrzanim koracima prilazi baka Olgi. Lagano je podiže sa poda i kaže:

–  Sad’ sam se čula sa vašom ćerkom. Znala sam da ste pali čim mi je Sneška rekla da ne može da vas dobije. Uplašili ste nas baka Olgo. Upravo sam bila da vam kupim namernice…

–  Ma nije mi ništa Ljiljo. Nekome napolju je potrebna pomoć. Videla sam svetla ambulantnih kola. A meni… znaš i sama… najviše smeta samoća. Koliko puta sam ti rekla da mi nabaviš neko štene.

–  Možda vam ćerka donese nešto iz Amerike. Nekog rasnog… Kao onog na slici koju vam je poslala. Mislim da je zlatni retriver.

Zaječar, 18:50 uži centar, stan br.5

Pixel je ukucao password svog bloga, kliknuo na kontrolnu tablu, pa na statistiku, pa na Views by Country. Neko iz USA uporno prati njegov blog.

Pitanje srca

Čovek iz članka, (objavljenog u wordpressovom blogu), dakle potpuno izmišljeni lik, šeta se ulicom, (izmišljenom za potrebe članka), i u ruci, (za priču), drži mobilni telefon da slika izmišljenu devojčicu pored izmišljene fontane. Ali izmišljena devojčica uzima srebrni karmin i pogađa stvarnog čoveka u oko. Tako praznina dobija formu i stvarni čovek polazi u potragu za svedocima ali mu na korak-dva svi okreću leđa i kao baloni napunjeni helijumom odlaze u podnožje oblaka. Sve to, sa strane, sa pristojne udaljenosti posmatra stvarni očevidac. “Da li mogu da vam pomognem?” pita očevidac. Stvarni čovek pokazuje na karmin, ali se karmin koji je izmišljena devojčica bacila podig`o sa zemlje i ostao da lebdi. Za sve to vreme izmišljena ulica je kao na pokretnoj traci klizila mimo njih. “Da li mogu da vam pomognem?” ponovo pita očevidac stvarnog čoveka i pruža mu blok i olovku koji su se niotkuda stvorili. “Napišite šta se dogodilo, svakako će vam tražiti izjavu”. Ali ni stvarni čovek nije potpuno stvaran… Gladajući u karmin koji lebdi oči mu povremeno izlaze kao da su na oprugama, (kao onoj kukavici na zidnom satu). Ipak, uzima blok i olovku i prilazi klupi pored izmišljene fontane ali kad’ je stavio blok on sklizne sa klupe iako je u prvi mah izgledala kao da je vodoravna. I srebrni karmin pao je na zemlju. Kandže vodenog mlaza fontane počele su da svetle a devojčica je odletela na krilima pobede u odgonetku budućeg vremena. Stvarni čovek je ustao, i na veliko iznenađenje većine nestvarnih prolaznika ušao u fontanu, ostavio svoje nasukane misli, i nestao u magli…

 *

Kad je izaš`o iz kade seo je sve to da napiše, a onda je pokazao ženi svoj novi post:

Čovek iz članka, (objavljenog u wordpressovom blogu), dakle potpuno izmišljeni lik, šeta se ulicom, (izmišljenom za potrebe članka), i u ruci, (za priču)…

“Znam, već sam ga videla” kaže,  pružajući mu blok sa crtežom koji je njihova ćerka nacrtala.
A onda je dotrčala i ona:
“Tata, jel vidiš? Kao ulica koja klizi, i devojčica, i sve kao neki baloni…”
“Lepo je… A kako da nazovemo to što si nacrtala?“
“Ne znam tata, to nema veze. Sve je izmišljeno. I zašto mora da ima ime? Sve je to pitanje srca kako ti kažeš u onim tvojim pričama kad te izmišljeni svet u kome živiš stigne pa ti se učini kao da je ulica stala.”

U ime oca

u-ime-oca

Pre desetak godina T. je oglasila svoje postojanje. Stala je uz mene, uzela penkalo iz mojih ruku i dopisala svoje ime uz tekst koji sam tek započeo. Sećam se da mi je neki trag sreće prošao duž kičme. Eto, bio sam prepoznat k`o pronađena dragocenost dovoljno zrela za otkriće kad za to dođe čas. Tako sam ušao u priču koja počinje njenim imenom…
I evo… ležim pored nje u usidrenoj deregliji dotrajalog i rasklimanog plovila kroz zle godine i smrznute zore, i tonem negde zaboravljajući na modro nebo i sirotu zemlju na kojoj ne bi bilo ništa za šta bi se mogao uhvatiti da nije bilo nje. Gospode… ja, kršteni pravoslavac i crkvena neznalica, golja pod svetlom voštanice, jagodicama prstiju dodirujem bradavice žene, ko grešnik dva zrna tamjana ili monah čvorove brojanice. Oprosti… ali nije ova bogomdana slika, njenih dojki, trbuha, i bedara, (koja k`o žrtva razmiče dok napolju kisnu dečje kabanice), otkriće u kome i ja prepoznajem dragocenost toga što me je  pratila. To je priča, u kojoj je u ime oca i sina uvek bila uz mene, iako je sve već odavno shvatila.

U paukovoj mreži

u-paukovoj-mrezi

– Gde si Pixel?
– Zdravo Sale!
– E’ znaš gde si pošo?
– Evo, jurim neke papire…
– Jebote od kad’ te nisam vido’.
Zvrrrr…
– Izvini, mobilni… Kaži, da, da. Važi, važi. Ajd, ćao. Izvini Pixel…
– Ma ništa.
– Ajd’ na po jednu.
– Ajd’.
– I šta kažeš, bio si…
Zvrrrr…
– Šta je bre ovo? Izvini… Kaži. Dobro, dobro. Važi. Znam bre, znam, ajd’.
Ušli smo…
– Šta ćeš da piješ?
– Stomakliju.
– Mala, donesi dve duple stomaklije… Jebote školski će se zaboravimo… Gde si sad, radiš negde?
– Pa trenutno…
Zvrrrr…
– Jebiga izvini. Kaži Nešo. Tu sam ja – tebe nema! Jebote vidim te kroz izlog. Tu sam na 15 metra od tebe. Pa u “Triton” gde sam. Imam. Imam, dođi. Mala, donesi još jednu…  I šta kažeš… Gde radiš? Gle ovog…  Alo!  Ne mogu da verujem… Nešooo, gde zevaš bre?
– Ooooo, Pixel, zdravo, gde si čovek?
– Zdravo Nešo.
– Mala… zove konobaricu.
– Alo, moronu, naručio sam jebote – pa zvao sam, nervozno će Sale.
Neša stavlja cigarete na stoGleda me i okreće se ka Saletu:
– Sale, evo o čemu sam ti pričao.
– O čemu?
– Evo ti pametan čovek – pokazuje na mene – nosi vunene čarape.
– Nećeš valjda…
– A bre koj’ ti je, mogu valjda da razgovaram s’ čovekom.
– Jebote, ti nisi normalan.
Neša pripaljuje cigaretu i baca upaljač na sto.
– Slušaj Pixel… Mi smo, mislim moji kući, mi smo ti vunena porodica. Svi. I žena, i klinac, i ja. Mislim… nismo od vune, al’ bez vune brate ništa…
– Ne razumem?
– Gledaj… Duge gaće oblačim oktobra kad se kazaljke na satu pomeraju unazad, a skidam ih kad se kazaljke vrećaju. Tu rasprave nema prijatelju. To je pravilo. Bez obzira kakvo je vreme…
– Nešo, šta u stvari hoćeš da mi  kažeš?
– Pusti ga bre vidiš da nije normalan, dobacuje Sale i uzima mobilni sa stola koji je upravo zazvonio.
(Pokrva dlanom mikrofon).
– Mala ka’ će to piće?!
(Sklonio je dlan).
– Kaži. Kad? MOLIM. Jebote ti nisi normalna. Dolazim. DO – LA – ZIM. Budi tu i čekaj. Čuješ? Kažem ti BUDI TU I ČEKAJ. Ustaje… Mala izračunaj. Moram da idem. Jebote, dam guski auto na sat vremena i pauk joj ga pokupi ispred nosa. Ne mogu da verujem. Vidimo se Pixel. Nešo, mi se čujemo…
Neša ga je odmerio, ispratio pogledom, okrenuo se prema meni i nastavio da priča:
– Pa šta ti misliš da su slovenci glupi? Oni brate i leti to nose. Bermude, gojzarice, vunene čarape, bicikla, i u planinu. Zato ti kažem da si pametan čovek… Em zdravo, em toplo. Nije to džabe izmišljeno Pixel. Pa čekaj… E znaš ti da je prelazak sa letnjeg na zimsko vreme zabeleženo još 1916_te. Nemaš pojma. To ti je prijatelju uvedeno prvi put gore… u Švedsku, Norvešku, jebem li ga, Finsku. A danas. Danas 70 zemalja ima to računanje vremena. Evropska unuja je to uvela. Misliš da su oni glupi? Ušteda u energiji 15%. Malo li je?
– Nešo, ajd’ da popipjemo po kafu i da se rasturamo, moram ove papire da nosim…
– Ne mogu Pixel moram da jurim ovog, uzima čašu sa stola, ispija do kraja i ustaje. Idem do parking servisa…
– Nešo, ja tebe ništa ne razumem. Koga da juriš?
– Pa Saleta. Ti misliš da je ovo slučajno. Sve je ovo izrežirano Pixel. Pazi, dogovorili smo se danas da se nađemo… Dođe mi 100 EUR-a. Peglao sam mu krilo na “Renou” i kitovao ga još u decemru. Stalno me laže. Danas je navodno trebao da mi da kintu. Od kad ga jurim. Sad mu kao pauk pokupio auto i… odoše mojih 100 evrića koje nije ni doneo. Sve se vraća i sve se plaća moj Pixel. Vidimo se…

*

Naručio sam kafu.
U uglu kafića, na monitoru TV-a pročitao sam deo titla:

“Srbija je privržena dijalogu ali ne može da pristane na poniženje”.

Nisam ni primetio kad sam je popio. Nisam osetio ništa.
Ni miris, ni ukus.
Gledao sam kroz izlog kafića…
Teško vreme.
Kiša.
Nije mi se dalo da ustanem.
Hteo sam da krenem al’ me je nešto sprečavalo.
Osećao sam se k’o stranac  u svetu koji ne poznaje. Nemoćno…
Ko zarobljeni leptir u paukovoj mreži.
Zapalio sam cigaretu.
Niz staklo izloga klizile su kapljice kiše.
Sporo i teško…
Kao moje misli.

Negde sam pročitao:

“Kad bi uzeli 450 grama paukove mreže i razvukli u jednu nit mogli bi njome da okružimo svet.”

Nije loše za početak…
Samo ko će to klupko da razmrsi?

Frulaš

frulasKo je frulaš i o čemu on govori, ne znam. Nadimak je dobio zbog frule koju stalno nosi u unutrašnjem džepu kaputa i tu priču svi dobro znamo. Kupljena je na vašaru od proverenih seoskih majstora. Ali frulaša još uvek niko nije čuo da svira…

*

– Ko ste Vi, odvažio sam se jednom prilikom i pitao ga. Kako ste me našli?
– Ja nikoga nisam tražio.
– Kako niste. To nije moguće…
– Tu sam zato što si me ti pozvao.
– Ma dajte molim Vas…
– Slušaj, nevažno je to… Ima nešto bitnije od toga.
– Šta?
– Pa, to… ne znaš ni ko sam, ni šta sam, a najvažnije, ne znaš ni šta hoćeš od mene. Koj’ te đavo tera da ulaziš u nešto nepoznato?
– Ali…
– Ne, ne… ni ti ni ja ne znamo u šta će se ova avantura pretvoriti i šta će na kraju biti. Moraš da znaš šta hoćeš. Ja ne dolazim po pozivu. Ovo je izuzetak. Razmisli o tome.
– Dobro… a vi?
– Šta  ja?
– Već odlazite?
– Da. Idem da prošetm. Moraš da središ misli.

Vratio se posle sat vremena, vidno raspoložen.

– Pada kiša, kaže. A ti…
– Šta ja?
– Vidim spreman si, uključio si kompjuter.
– Da spreman sam. Čekao sam Vas.
– E, onda ovako, (povlači stolicu da sedne pored mene). Kucaj… šta si ono hteo…  “Ekvilibrizam”.
– Da, evo otkucao sam.
– Jel znaš šta je to?
– Pa…
– Moraš da znaš:

Učenje po kojem je čovekova volja slobodna samo onda kada za svoje postupke postigne apsolutnu ravnotežu sa motivom, ili akrobatska veština održavanja ravnoteže, kao na primer hodanje po žici.

– Jel sad’ jasnije?
– Jeste.
– Dobro… samo nije baš tako, ali nema veze. Više je iskorak u nepoznato, (gleda me ispitivački). Zato moraš da budeš oprezan, klizav je to teren.
– Ali zašto ja? Zar ja nisam tu da kucam ono što Vi kažete?
– Vidi, očigledno je da imaš problem… (skida naočare i stavlja ih u futrolu). Moraš to da rešiš sa sobom. Nema mesta sumnji i nepoverenju. Vidim da nisi razmišljao o onome što sam ti rekao, a s’ tim moraš biti načisto!
– Načisto sa čim?
– Molim!
– Hteo sam…
– Znam šta si hteo. Jasno mi je.
– Izvinite, ali ja Vas ništa ne razumem.
– Slušaj… ništa ti nisi shvatio. Sve ovo je zbrka u tvojoj glavi uostalom kao i sve što znaš o meni. A ne znaš ništa. Nisam ja frulaš zbog toga što nosim frulu već zato što znam kad`da sviram a kad za pojas da zadenem.

Sedeo sam i zbunjeno gledao u njega.

– U redu, znam da sam prenaglio ali mora tako. Znam da misliš da možeš sam ali jednostavno danas nije tvoj dan. Biće dana još… Evo, uzmi ovu frulu, (vadi je iz džepa i stavlja je ispred mene na sto). Radi s’ njom šta ti je volja al` ne očekuj čuda. Nije čarobna, to valjda znaš.

Okrenuo se prema meni, stavio šešir, i rekao:

– Ja sada idem, a ti ako možeš nastavi, (mahne mi rukom i ode).

*

Bio sam zatečen.
Razmišljao sam.
Gledao sam čas u tastaturu, čas u frulu.
I priznaću Vam. Nisam napisao ni reč!

Buđenje

budjenjeUstala je naglo, uvukla stopala u meke plišane papuče i povukla težak pamučni bade mantil sa masivne kožne fotelje. Bacila je pogled na krevet iz kog je izašla i videla ga kako nepomičan spava. Ni jednim pokretom nije pokazao da zna da je tu. Da je ustala… Od kako je s’ njim uvek se osećala usamljenom. On je u odnosu na nju posedovao aroganciju i opasnu sposobnost da razara sve njene postupke, misli, i želje…
Šnalom je skupila kosu, otišla do kuhinje, i u čašu ubacila veliku šumeću tabletu. Uključila je aparat za kafu i tankim prstima sa bordo nalakranim dugim noktima izvadila „Esse Mentol“ (super slim cigarettes for the stylish leader), podigla nogu na stolicu i zapalila…
Taj i takav život za nju je bio bliži životu marionete nego životu jedne samosvesne žene. Osećala je to kao žig. Osim dugogodišnje jednoličnosti, zanimanja po ustaljenom rasporedu, pokornosti propisima, principima i običajima, šta je doživela? Bezvoljnost, prepuštenost, i prividnost sreće koja u suštini i nije sreća nego lagano umiranje svega u njoj. Sama, u oblaku dima, videla je kroz odškrinutu podsvest, magličast, i kao celofan providan štit kojim se ogradila od životne istine.

– Ne, ne. To nisam ja. Ne mogu više…

Iz razmišljenja je trglo pištanje aparata za kafu. Po jutru se dan poznaje…

Horizont

horizont

Brnčo, sine, uči škole da ne budeš slep kod oči – stalno mu je govorila majka.

Bilo je to davno, 50_tih posle rata, dok se gradila zemlja…
Danas je Brnča u penziji.
Živi u svom selu, u kući svog oca i svoje majke.
Ispred kapije dvorišta još uvek stoji ona stara klupa na kojoj je njegova majka svakog dana čekala muža da se vrati s’posla. Tu, na toj klupi, često je pričala komšikama kako joj je, dok je Brnča bio mali, puzio po travi u avliji i kako joj je muž rekao:

Stamena, vidiš kako puzi. Idi i uhvati ga. Ako nam sad’ dok je mali pobegne, više ga nikad nećemo stići.

Majka ko majka, shvatila je poruku muža i na sve načine pokušavala da ga usmeri na pravi put.
Ali Brnča nije završio škole…
Samo osmoletku.

Otac mu je bio mašinovođa.
Kad je stasao, zaposlio ga je ko šofera  na železnici u kojoj je Brnča proveo svoj ceo radni vek. Vozio je kamion sa ugljem od skladišta do ložionice i nikada osim jednog, jedinog puta nije napustio mesto u kom’ živi.
Imao je samo tu jednu priliku, kada je s poslovođom dobio zadatak da idu u Bar i da iz luke preuzmu dresinu za svoju stanicu.

Vozili su se, on i njegov poslovođa, dva dana do Bara. Prespavali su u kamionu, slušali muziku sa tranzistora i delili kobasice u hladovini pored puta.

Za Brnču velegrad – Bar je izgledao ko čudo.

Ogromni kranovi videli su se iz daljine…
Prvi put je video more. Poslovođa ga je gledao kako uživa upijajući svaki prizor, a Brnča je vozio…
Ušli su u Bar i stigli do luke ali Brnča nije stao. Vozio je do kraja pristaništa sve dok prednji točkovi kamiona nisu bili na samoj ivici keja. Tu je zaustavio kamion, izašao, i zagledao se u otvoreni prostor ispred sebe.
Samo more i nebo.
Gledao je nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo prema poslovođi i rekao:

Lepo je meni govorila majka.
S’ ovaj pamet Brnčo ima da stigneš na kraj sveta.

Srebrne staze

srebrne-stazeOdavno nisam ništa napisao. Nikako da se pronađem među ovim štedljivim sijalicama pa ma koliko belu i jasnu svetlost davale. I šta imam od toga? Eventualnu zamenu proizvoda i dve godine garancije? Godine i godine proveo sam pod svetlom klasičnih žarulja koje izgore uvek kad ne treba. Koliko sam samo stranica pod njima napisao i koliko puta prste izgoreo. Bio sam pesnik iz zajebancije…

*

Sećam se da je bilo leto kad sam se ulepio smolom jedne jelke i pustio sebi mašti na volju. Rekao sam joj da moram da joj stavim ukras jer je okićena jelka simbol radosti i nade, jer se tako valja, jer to rade oni kojima se neka jelka sviđa i da sam ja eto odabrao baš nju.

Gledala me je onim okicama ispod bodljikavih trepki, smeškala se i ćutala, ali je odgovor usledio brže nego što sam očekivao:

Ako misliš na to da svaka jelka ima svog Deda Mraza, moraš mi obećati da nikada nećemo prestati da se igramo.

I ja sam joj obećao.

A onda je došlo zlo i naopako. Vreme neskladno. Nazadno. Vreme ogoljeno i gladno. Sećam se da je bilo dana kada sam dobro izmorio irvase odvozeći tovare i tovare tuge što dalje od nas i vraćao se s’ praznim sankama – a prazne sanke radost ne donose. A ona me je čekala, grejala promrzrle priste i trljala obraze ponavljajući mi po ko zna koji put da je baš briga za skupocene staklene kugle i šarene bombone. Tražila je da joj obećam da nikada neću poverovati u laž da ne postoji Talični Tom, Ptica Trkačica, Patak Dača, Pipi Duga Čarapa…

I ja sam joj obećao. Obećao sam joj sve što je tražila.

Sećam se i da je jesen bila na pragu dok sam je čekao ispred ordinacije uveren u to da samo jelke opstaju u vremenu i prkose svim godišnjim dobima moleći Boga i majku prirodu da tako i ostane. Znao sam da svaka jelka raste u visinu onoliko koliko pusti koren, a ako ne može dalje zakine joj se vrh. Zamišljao sam svaki njen korak dok mi prilazi od ordinacije do klupe na kojoj sam sedeo čekajući šta će mi reći. Mislim da je prošla čitava večnost i mora biti da sam u tim mislima duboko odlutao jer nisam ni primetio kad’ je sela pored mene i stavila ruku na moje rame:

Deda Mraze, deda Mraze
ne skreći sa staze…

*

Danas, razmišljajući o jelki koju ćemo za neki dan ukrasiti setio sam se svoje prve jelke i svog limeng vozića na navijanje kojim sam otputovao kroz tunel sećanja…

Preko brda, preko brega,
i debelog snega…

I tako, vozom umesto sankama, sve do kutije sa crno – belim fotografijama na kojima se jedva naziru tatini retuširani brkovi i boja maminog karmina. Odavno nisam ništa napisao. A i nemam kome. Ali ovog puta me neće sprečiti ni štedljive sijalice, ni prazne ulice, ni samoća prostora nečujnog grada. Pisaću jelkama i zvezdama. Vreme je da se suočim sa belinom stranice koju će im odneti vetar sa perona provincijske železničke stanice.

Jesen

jesenUbacio sam „kreku“ iz podruma. Ne možemo više da plaćamo struju.
Kupili smo ugalj – „Sušene Vreoce“. Uzela žena preko sindikata 2t.
Spremio ja stare novine, upalio. Gledam ono staklence…
(Još kao klinac voleo sam da sedim pored vatre).
Na moje oči je puklo.
Krpom skidam ostatke stakla, uzmem meru i sjurim se niz hodnik u podrum.
Skinem poklopac stare TA peći i brusilicom isečem parče lima.
Vraćam se. Osećam dim. Moram da provetrim.
Ćunak mi zbog hladnog vazduha  kondenzuje.
Crno kaplje.
Podmećem novine…

„U Srbiji je od 1. do 20. oktobra održan popis stanovništva koji je potvrdio prethodne strahove demografa. Srbija je izgubila oko 300.000 ljudi za manje od jedne decenije.“

Novine ne čitam. Skupljam ih zbog loženja. Samo sam bacio pogled…
Setih se šta mi je rekao čovek dok sam onomad čekao ženu na klupi ispred bolnice. Sedeo je pored mene i pušio cigaretu za cigaretom.
Rekao je:

Prijatelju, čudna smo mi zemlja.
Bog je na naš atar stavio pepeljaru.

Dok se ne vratim

dok-se-ne-vratim

Posle ljubavi
(Miroslav Mika Antić)

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Sahranjene reči

sahranjene-reciGrešimo kad ćutimo i grešimo kad pričamo,
svi sebe vidimo ko metu.
Pa hajde da napišemo epitaf rečima
i sahranimo ih
u ovom sujetnom svetu.

Pogled nam humku reči preleti,
strepnja  nam se iz očiju beči.
I šta sad?
Gde su priče, stihovi, pamfleti,
i ko će isečene jezike da leči?

Vri nam krv u žilama
ko voda u džezvi za kafu.
Jebiga…
Sad bi svi da pričamo i budemo saslušani,
a reči su na epitafu.

Samo krotko

samo-krotkou oko mi zabodi čiodu
i jezik kleštima izvuci
iščupaj mi srce i iseci ga ko jagodu
uši će mi pojesti kurjaci

a kad kukavica na zidnom satu iskoči
nemoj da se plašiš
stavi ogledalo na dlan
i pogledaj se u oči

videćeš da to savest traži slobodu
tamo negde
u tamni deo šume
gde zeka pije vodu