Za svaki slučaj, a možda samo iz navike, moje lice se zateglo u izraz opreza zbog nekih nejasnih i samo mojih misli. I nema olakšanja, smeta mi. Trenutnom brigom zarobljen silazim k’o šegrt u radionicu baš kao i lik u ovoj priči. Mučim papir bez sadržine jer nemam šta da kažem.
A onda, dodir.
Nezemaljski nežan.
I ja… Rab Božiji Pixel, doživotnom snagom ogrnut, trčim k’o majstor u radionicu i bezbrižno raspirujem vatru ne bi li stavio tepsiju s’ hlebom za nas. Eto koliko je potrebno da se rasprše sve, samom sebi upućene replike. I da se osećam nedodirljivim.
Otisak na displeju 