Peco, vrati se!

Bilo jednom u WordPress-u.

Preko puta moje zgrade postoji ista takva. Od ranije Vam je poznato da je zgrada u kojoj živim u obliku ćiriličnog slova П. E sad… Baš preko puta mog prozora i terase postoji isti takav prozor i ista terasa, uostalom, kao i u svim blokovima zgrada…
Tu je stanovala jedna porodica. Otac, majka, malo dete, i jedna baka.  (Namerno sam napisao stanovala jer se porodica odavno odselila).
Oca sam često viđao, majku retko,  baku skoro nikada, a malog Pecu viđao sam svakog dana. Peca je tad’ imao 3–4 godine, i njegovo glavno prebivalište bila je terasa. Pola terase je betonski zid, a druga polovina su metalne rešetke. Na toj drugoj polovini, pored metalne ograde, bile su poređane saksije sa cvećem.

Ispod njihove terase, baš u uglu zgrade ili zajedničkog dvorišta, nalazila se kuhinja kafane čiji je glavni ulaz bio sa prednje strane zgrade, to jest sa ulice. Leti, zbog vrućine, velikih šporeta, i roštilja koji je non–stop radio, kuvarice su izlazile na taj stražnji ulaz i sedele na poređanim stolicama. Tu su, pored plastičnog stočića pile kafu i pričale dok se u kuhinji krčkalo jelo… One su po nepisanom pravilu bile zadužene da skupljaju sve igračke koje je Peca bacio sa terase, a kasnije, oko 15h, sve to su vratile Pecinoj majci koja je s’ posla obavezno svratila do njih.
Od njih je saznala sve:
Da li je bio dobar, da li je nekoga gađao, da li je nešto razbio, da li je baka vikala…

– Moram da znam, moja majka je skoro nepokretna i ne može da ga stigne. A on je… Pa znate i same.
– Super je Peca.  Brže nam s’ njim prođe dan, odgovarale su.
– Jel’ zalevao cveće danas?
– Nije.
– Sigurno –  nemojte da ga štitite?
– Nije, nije… Rećićemo vam kad bude – odgovarale su.

To zalevanje cveća je poseban ritual. Posmatrao sam ga nekoliko puta.
Peca dođe do saksija sa cvećem, skine gaćice, izvadi pišu, i približi se što više metalnoj ogradi. Kako od saksija ne može mnogo da priđe izbaci onaj svoj stomačić…
Tada, kad se to desi, Pecina majka se svima iskreno izvinjavala.
Ali nikada, ni njoj, ni Peci, to nije ozbiljno zamereno.
Uvak kada je Pecina majka pravila kolače, silazila je dole i na poslužavniku nosila kuvaricama.
Ponekad je sedela sa njima do kasno u noć…

Voleo sam tu porodicu. Valjda su mi bili zanimljivi.
Kod njih je uvek bilo sve širom otvoreno i sve roletne podignute…
Uvek su pričali glasno i ništa nisu krili. Neretko su se čuli i uzdasi i svađe… Mogao sam u svako doba dana da znam šta rade. Kad su porodično na terasi pili kafu znao sam kad im je crk’o grejač, koliki im je račun za vodu, kada baka ide na kontrolu…
Eto, takvi su bili.

Poseban lik, da tako kažem, je Pecin otac. Opisao bih ga kao dobroćudnog debeljucu koji voli dnevnu štampu i pivo, ali ono što je najviše karakteristično za njega je to da je uvek nešto zaboravljao.

– Ženo, gde su mi ključevi?
– Ženo, gde su novine?
– Peco, donesi tati pivo!

Svi u komšiluku su to znali, kao i to da je na prvom mestu njegovog interesovanja bio stari model Mercedesa koji je vozio. Njega je svake nedelje pre podne glancao do usijanja. Ono što je tu zanimljivo je to da on nikada taj Mercedes nije ubacivao u garažu. Izađe on iz garaže, vozi ga, vrati se, ali je Mercedes u garažu uvek ubacivala njegova žena. Često sam je viđao noću kako u papučama i bademantilu silazi u dvorište, otključava garažu, i ubacuje auto.
Zašto je to tako – niko nije znao.

Igrom slučaja, na nekih 6-7 metara od sporednih vrata pomenute kuhinje, pored njihove, bila je i naša garaža. Moj otac je tad’ vozio Warburg_a. Kupio ga je zbog pecanja. Tako je bar nama pričao. Bio je to karavan u kome se kad se obore zadnja sedišta mogla smestiti velika riba…
Moj otac je obožavao pecanje.
Sećam se da me je pozvao da mu nešto pomognem. Warburg je bio izbačan ispred garaže, a ja sam stajao pored auta i čekao očeve instrukcije: Gde stavljam mamac, gde štapove, gde mrežu…
Odjednom sam čuo zvuk.
Pljas!
Pogledao sam, i imao šta da vidim. Na haubi Warburga – razbijeno jaje.

– Ćale, rekao sam, dođi da vidiš ovo.
Prvo je pogledao mene, pa Warburga, a onda je podigao pogled prema Pecinoj terasi.
Peca je čučao iza saksije sa cvećem…
– Peco, vidim te, znam da si ti – rekao je moj otac.
Peca je ćutao.
– Ako… Samo ti ćuti, ja znam da si ti. A znam i tvog tatu…

Obrisali smo haubu i nastavili da se pakujemo kad sam ga ugledao kako u gaćama i sandalama prilazi.
Prošao je pored mene i ušao u garažu.

– Dobal dan, rekao je mom ocu.
– Zdravo Peco, šta imaš da mi kažeš – pitao ga je.
– Ja sam doso da se zvinim ako sam ja, ali nisam ja.
– Pa ko je Peco ako nisi ti, nastavio je moj otac.
– Baka splema banicu.
– Eeee, dobro je onda, verovatno je ispustila jaje rekao je moj otac. A ja sam mislio da si ti.
– Nisam cika Ziko.
– Dobro Peco, nisi. Aaaa, jel zna baka da si ti siš’o dole?
– Ne.
– Ajde…  Idi sad gore, nemoj baka da se brine…

Ali Peca je znao da je postigao cilj… Ostao je u garaži i onim svojim malim ručicama, onako go i u gaćama, počeo redom da pretura ćaletove konzerve sa šrafovima koje je on uredno složio.
Onda bi me otac pogledao.
Znao sam šta treba da uradim. Uhvatio sam Pecu za ruku i poveo gore kod bake…

Jednom sam bio na terasi kad je Pecin otac uleteo Mercedesom u dvorište. Naglo je zakočio baš pored konstrukcije koju su svi stanari zajednički pravili da bi tu mogli da tresemo tepih. Zatrubio je dva-tri puta i izašao iz Mercedesa. Naslonio se laktom na krov i čekao…
Nije prošlo ni 5 sekundi,  izaš’o je Peca.

– Kaži majci da mi baci novčanik, rekao je.
Peca je ušao unutra, vratio se, ali nije rekao ništa.
– Jel ti tu majka, ponovo je pitao otac.
– Da.
– E’ si joj rek’o za novčanik?
– Da.
– I šta je rekla, pitao je nervozno.
– Da ides u picku matelinu.
Otac se osvrnuo nekoliko puta oko sebe i rekao:
– Mrš unutra gologuzane jedan, nemoj ja da ti dođem gore, i nastavio da trubi…
Kad je konačno izašla i ona, sa novčanikom u ruci, opet je progovorio:
– Dobro bre ženo što mi ga nisi odma’ dala, jebemumater,  zar ja na sve moram da mislim?
Ćutala je, a onda je napravila mali pokret unazad. Kad je to video, Pecin otac je skočio u stranu, podigao ruke kao da se predaje, i rekao:
– Ženo, nemoj Mercedes, molim te. Evo… gađaj mene!

*

Danas je sve drugačije.
Ispred ulaza polumračnih hodnika štrče žice isčupanih interfona.
Opušci, srča, folije lekova, plastičan špric…
Svaka druga vrata su “One Touch Lock”.
Ponekad se noću čuje alarm automobila za koji niko ne zna čiji je.
Neko je namerno bacio kesu sa smećem.
Fasade zgrada su sive.
Sve terase su zastakljene, sve roletne spuštene.
Ne čuje se ni dečiji plač.
To se mačke penju uz oluke.

Ćuti, dobro je.

8 thoughts on “Peco, vrati se!

  1. Jesmo zatvoreniji i usamljeniji, ali vjeruj mi na riječ – nisu sve Pece odrasle do tišina i ima i dalje haustora koji odzvanjaju i psovkom i osmjehom!

    Pozdrav ti!..

  2. Slatko je kada je klinac tako nestašan, ponekad malo iritantno, ali slatko…danas nažalost odraslih Peca ima daleko više… valjda se zato i ljudi zatvaraju u svoja četiri zida 😦 Inače baš mi se svidela priča 😉🤗

Komentar:

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.