Uhvati korak

Jeste li možda čitali putopis nespretnog Pixela, seljaka po nacionalnbosti, s’ malim posedom nekretnine pored reke koja nema brod?
Sećate li se priče o gradu istočno od Felix Romuliane, (rezidencije rimskog cara Gaja Valerija), uzgred, Dioklecijanovog zeta?
Ne?
E pa… Oni koji su te godine slučajno bili u gradu i šetali, mogli su posmatrati neobičan prizor:
Čovek u kostimu klovna, pevao je na trgu obučen u crni frak, sa žutim prslukom, crvenim pantalonama, i cipelama na kojima su sijala mesingana dugmad dok ga je sa klupe gledala devojka kestenastim bistrim očima i napola otvorenim ružičastim usnama…
A klovn je toliko loše pevao da su golubovi padali mrtvi s’ oluka gradskog muzeja. Masa se nalazila i ispred Radul-begovog konaka, a neki su se popeli i na sprat te orijentalne građevine kako bi posmatrali prizor sa izbačenog doksata.
Nije se dao primetiti nikakav plan iza tog zbivanja koji je izgleda sledio samo svoje tajanstvene zakone i bilo je krajnje vreme da se prekine s’ tim pevanjem. Ono što se posle toga dogodilo samo je slika sanjane mogućnosti.

*

Oprostite, rekao je klovn prilazeći devojci: Ja sam amater i to je za mene počasna titula. Istina je da se pomalo dodvoravam Muzama, ali ljubav je san o maglovitim mogućnostima i ispravno iskorišćena može nam podariti neslućenu radost.

Glatki pokret, valovi čipki, bljesak belih čarapa… Gospođa Fortuna se nasmejala i zgrabila ga za kaput:

Znate, vi me strašno zanimate. Imate zrno razuma ispod svojih sanjarija. Nadam se da me nećete krivo shvatiti ali ja volim putovati inkognito.

Ustala je, uhvatila ga ispod ruke i krenula… Klovn je poskakivao pokušavajući da navuče cipelu na petu ne bi li uhvato njen korak.

*

Tiho je…
Nespretnii klovn i svojeglava žonglerka leže goli i smeju se jedno pored drugog u čistoj postelji, u svežoj cirkuskoj šatri, u svetom carstvu žrtvovanja i veselja, u zimu, anno domini 2018, a negde izvan njihovog uskog kruga, rađaju se, žive, i ko svici povremeno zasvetle virtuelni svetovi.