Nebo

Kad’ sam bio mali stalno sam govorio: „Volim vas do Sunaca i Meseca.“ Koliko je to, pitaju me, pokaži, i ja sam širio ruke. Kasnije čujem: „To je ljubavni roman.“ „Ovo je ljubavni film.“ Mama gleda i plače. Ništa nisam razumeo. Pitam ih šta je to ljubav, a oni ne znaju da mi objasne. Kažu: “Videćeš kad odrasteš.” I evo, odrastao sam ali ne mogu da vam objasnim šta vidim. Mi ljudi smo mnogo čudni. Pišemo knjige, snimamo filmove, pravimo muziku. Bog nam je dao govor i reči, ali neke pojave ne znamo da objasnimo. A izmislili smo rakete i satelite. I na Mesec smo bili. Onda čujem: “Volim te do neba.” Pitam, koliko je to, pokaži, i opet se šire ruke…
A ono… kad su mi javili da mi se žena porodila radio sam na krovu jedne zgrade, (postavljao sam svetleću reklemu), i pogledao u nebo. Verujte mi. Ne postoji toliki foto aparat u koji nebo može da stane.

20 thoughts on “Nebo

  1. Sećam se ove prekrasne priče. I onda sam napisala… bolje od Tole Dačića u Korenima, dok mu se sin sa Simkom rađa, a on sedi na krovu i svira, radostan.

Komentar:

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.