Iskra

Da li postoji nada? Mladost je kriva za tu dilemu i to je u redu jer je i nada nepoznate i neuhvatljive prirode. To sam shvatio rano i dobro je što je tako jer kad zabeli iznad uha tu činjenicu je teže prihvatiti. Neko je rekao: “Nije iskustvo ono što smo prošli nego ono što smo iz toga naučili.“ I u pravu je. Zato o nadi i putu kojim podjarmljen idem govorim promišljeno, iz ličnog iskustva. Stvarnost je surova. Nema milosti. Bilo je okolnosti kad’ sam pomislio da sam u zabludi ali to je samo bljesak varnice jer već sledećeg trenutka ta iskra nestaje kao da se cela planeta urotila u igri protiv mog spasenja. Ali krivca nema. Krivac ne postoji…
Činjenično stanje je bajka: Imam zagarantovano pravo na rad, pravo na izbor, i pravo na ljudsko dostojanstvo, ali stvarnost sve to demantuje. Da bi opstao, ostaje mi samo borba kroz koju se kreće ceo moj život, svi mojii nemiri, i sva moja sreća. Ali taj put nije oslobođen patnje. On je niz poraza i pobeda i jedini kojim idem ka sopstvenom cilju jer drugog puta nema. Ne žalim se, jer i kad pored svih iskušenja dospem do kraja smatraću da sam bogato nagrađen tim saznanjem. Put kojim idem je težak, ali želja da se izborim i dođem do cilja čini ga podnošljivim. Umerenost sa kojom živim i to što imam s` kim sirotinju da sirotim uvek me navodi na misao o veri. Ne kažem da sam u pravu i da sam neko sa natprosečnim idejama i utiscima koja prevazilaze granice prirode i čulnosti. Da li je cilj iskupljenje a sam put iskušenje, ne znam. Čudni su putevi Gospodnji. Možda zato i ona iskra nade ostaje u meni kao nešto o čemu ću razmišljati do kraja svog života.