Utisak nedelje

Tišina je jedan od najvažnijih uslova za dobro jelo – a to nigde ne piše. Tišina daje jelu poseban šmek… Ali najvažnije je, dok se jelo sprema – ne pitati ništa. Ni jedno jelo ne podnosi taj začin.
To ne valja.
Preseče se testo pa neće da naraste…
Tako kažu.

Nekoliko puta smo se raspravljali oko toga.

Volim kad se nešto sprema.
Volim da budem učesnik. Ali njoj smeta… Drži me na distanci.
Onda krišom, kad nije u kuhinji, prođem pored šporeta, umočim prst, gvirnem u šerpu, promešam, probam, posolim. Ako treba dodam vegetu…
Znam i ja po nešto. Živa sam duša…
Ali i pored toga što sve ostavim tamo gde je bilo uvek primeti da sam nešto čačkao.

– Jel ti baš moraš sve da znaš?
– E‘ u svakoj čorbi moraš da budeš mirođija?
– Čitaj neku knjigu, izvedi dete, idi na kompjuter…

Zna me, ne mogu da kažem… Zna da volim da probam.
Zato sam promenio taktiku.
Vladam iz senke. Krišom.
I ništa ne priznajem.

Na primer:
Volim da jedem sirove kore za gibanicu.
Smažem, (kad ne vidi), jednu – dve, obavezno.
Posle joj fali…

– Uzeo si neku koru?
– Nisam.
– Kao da ima manje?
– Ne znam. E’ si tražila da ti izmere?
– To je izmereno i upakovano.
– Kradu ženo. Zakidaju… Mnogo ti njima veruješ.
– Podelila sam ih na tri jednaka dela  KOJA SADA NISU JEDNAKA.
– Pa znaš da nisam dirao. Dogovorili smo se. Što sam sad’ kriv?

Ili…

– Jesi dirao ovo?
– Šta?
– Nadev za sarmu.
– Nikada!
– Čini mi sa da sam spremila više?
– Skupilo se ženo. Ohladilo se… Nemam pojma.
– Nešto ti ne verujem.
– Ja to dirao nisam!
– Sigurno?
– Sigurno. Evo, počinje ti repriza “Šešir profesora Koste Vujića”.
– Gledala sam…
– Dobra serija.
– Dobra, dobra… Idem da završim ručak za sutra.

A lažem… Dirao sam.
Volim onaj prilog za sarmu.
Muljam kašikom. Onako poluživo – s‘ nedokuvanim pirinčem.
Ali dokaza nema!
Pre neko veče sam zabrljao…
Na stolu brašno, šećer, ulje, narendana kora limuna…
Vidim… Sprema urmašice.
Zna da ih volim.

– Šta spremaš, pitam?
– Šta spremam – spremam, odgovorila je.

Kasnije je donela dve činije.
Neku nedefinisanu smesu sa prelivom.
Vidim ja… nije TO – TO.

– Šta si mi to lepo spremila, hteo sam da je oraspoložim.
– Muda Marjanova, rekla je. Ćuti tu i kusaj!

Ležali smo u krevetu i u tišini jeli tog, kako se zove… Marjana.
I bio je ukusan…
A to što se nije steglo i nema neke veze.
Ne tražim dlaku u jajetu.

*

Motao sam kanale na TV-u tražeći vesti jer me je zanimalo šta su naši uradili u Briselu…

Pažnju nam je privukao apel i otvoren humanitarni broj na koji treba poslati prazan SMS u svrhu prikupljanja pomoći za dete kome je hitno potrebna transplantacija u nekoj klinici, u inostranstvu…

Pogledali smo se, i istovremeno uzeli mobilne telefone.
Ubrzo je stigla i povratna poruka:

Hvala što pomažete lečenje…

– Izvini, rekla je, i sklupčala se uz mene… Zagrli me… Nemoj da se ljutiš.
– Ma OK je, sve će biti u redu… Nisam ni bio ljut, rekao sam, ali je ona već zaspala…

*

Setio sam se kuhinje naših baka…
Tad nije bilo: Stavi ringlu na 1,5 ni uključi rernu 30 min, al’ samo gornji grejač na 150°C.
Vatru su prilagođavle tako što su znale koliko grančica da ubace u ložište, kada i koje veličine da budu… Lonac u kom’ su kuvale pomerale su u stranu il’ stavljale na sredinu šporeta zavisno od toga koliko je jaka vatra.
Oduvek je u našoj kuhinji sve zavisilo od tog balansiranja između toplog i hladnog. To su naučile od svojih baka jer se znanje prenosilo s’ kolena na koleno. Svojim izmučenim rukama hvatale su vrelu šerpu golim prstima a da se nikad’ nisu opekle. Nije bilo tajnih recepta i niko im pored šporeta nije smetao, a sve do jedne bile su solidarne i složne i bez trunke predaha posvećene radu i njegovom krajnjem ishodu.
Iako nikada nisu videle ni Brisel, ni inostranstvo, odavno su znale da je kulinarstvo suština opstanka ljudskog bića i da smo svi mi u istom loncu jedne – jedine, životne kuhinje.
Nije sporno…
I bakama se ponekad desi da pogreše, al’ kad su jednom shvatile suštinu stvar je rešena a lekcija naučena za vjek i vjekova… Na zidu iznad šporeta ponosno su razvijale zastavu s’ parolom sveobuhvatne istine naše tradicionalne srpske kuhinje: „Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori!“

Advertisements

30 responses to “Utisak nedelje

  1. Ovo je tako slatko da mi je šećer skočio 🙂 Bravo, Pixel.
    Obožavam ove tvoje tekstove o bračnim zgodama i nezgodama i šećer u prahu kojim pospeš sve to kao pravi majstor. Pozdrav 🙂

  2. Ih, pa nije to do tišine – tebe, naprotiv, treba naterati da tapšeš i pevaš!
    Vidiš da uvek nešto fali kad je tišina? 😉
    (Ali ništa slađe nego ukradeno, kao prva palačinka.)

  3. Divno!!! Podsjeća me na mene i mene u kuhinji – sve pripremim, izmjerim, odvojim, umutim, a onda kradem da se ne primjeti! Pa se prepirem sama sa sobom. Samo ne sa toliko ljubavi kao vas dvoje, uglavnom spominjem Marjana i njegovu svojinu… 🙂

Komentar:

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s