Prtina

7 januar 2015.

Staza se sužava. Crni je užas na proplanku i jedva primetan vidik ka snežnim brdima čiji se vijugavi vrhovi gube u mutnom nebu. Pod težinom tereta jele povijaju svoje grane i ukrštaju ih u nerazmrsive sablasne oblike koje će urezati na mom licu. Al’ ništa zato. Strešču sneg sa šinjela, saviću vrat, i provući se ispod otežalih svodova zaleđenih borovih iglica tek da mi ne zakače kapu. A što se vukova tiče – zar sumnjate? Njihove će kandže otupeti na mojim leđima a ja ću onda šakama probiti led i zahvatiti vodu za sve vas koji se ne stidite da iz mojih ruku uzmete gutljaj sna iz ponuđenog krčaga. Zato moram da krenem…
Al’ ako bacite pogled kroz prozor treba da znate da to što vidite nije bajka o mačku na dvosedu, ni polici sa knjigama, ni toploj sobi sa gramofonom, već para od disanja i znoja koja me prati da bi vam ostavio trag.