d.o.o.

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zalut’o.

(Miroslav Mika Antić)

Da li si slušao aplauz presudi izrečenoj tebi? Onaj razjareni pljesak presudi koja te ponižava kao čoveka radujući se što su te počistili i osudili na golu egzistenciju samo zbog toga što im se može a ti nisi dovoljno uporan da surovošću ispraviš tu grešku. Ćutiš, progovaraš samo u mislima dok oni koji ti sude i nepromišljeno aplaudiraju postaju nosioci razvoja bez cilja, društvo sa ograničenom odgovornošću, a sve radi sumnjive slave i koristi iznoseći svoju sujetu na tezgu…

Nešto se u tebi lomi iako već odavno znaš da se život u svom pobedonosnom uzrastu ne može zaustaviti ni bitno preokrenuti. Razmišljaš: Nemoćan sam – al’ nisam jedini. A ipak… šta ako se nekim slućajem povežemo zajedno samo zbog toga što želimo da radimo u struci a da nas niko ne ponižava i uznemirava? Šta ako se udružimo jer želimo da živimo povučeni u tišini svojih domova ničim ne sramoteći svoje biografije? Šta ako se solidarišemo na tom „vrelom slučaju“. I šta, ako uprkos tome što znamo kolika je snaga obespravljenih i kakvim se očima gleda na one što plivaju u izobilju i pohlepom drže svu zemaljsku lepotu za sebe na kraju izgubimo sve? I ono malo mrvica na stolu jer putera već odavno nema…

Zar si gori od drugih?
Gluplji?
Plašljiviji?

Ne. Ti si pošten i s’ godinama si naučio da sudiš blaže. Nisu oni surovi nego smo mi nezahvalni. Mi, poniženi i obespravljeni koji ih mučimo svojim pitanjima, prohtevima, i tvrdoglavošću. Puno je lepote i prostranstva na zemlji za sve samo kad ne bi bilo te proklete pohlepe koja nas razdvaja i deli. Čovek je sitan i beznačajan, uvek nešto hoće i smišlja, upinje se i napreže, a neka nevidljiva sila sve to pobrka. I ma kakva da je presuda, ma kakvi grehovi ti bili pripisani srećan si jer radiš zgražavajuči se u duši što postoje ljudi koji su gori nego što si mislio, koji su niži od tebe, i koji mogu otvoreno i iskreno da proslavljaju ljudsku nesreću.

Svaka čast izuzecima…

2. avgust 2014.

Spot „Čep“ Marka Šelića – Marčela, snimljen je po istinitoj priči zasnovanoj na činjenicama koje su zadesile naše radnike u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana…

Advertisements

15 responses to “d.o.o.

  1. Piksel… da li znaš i veruješ da te razumem, beskrajno mnogo te razumem… Ovom arhivom vratio si mi sećanja na dane koje pokušavam da zaboravim, ali i podsetio da ipak nisam sama… Ima nas još… Drži se dragi prijatelju.

  2. Od te istine i sivila, i ljudske gluposti, kako je sebi iskreirao svet, pobegnem u dete u sebi. Najlepši su mi momenti kad mi proradi ona dečija reakcija na bilo šta, smeh, uzbuđenje, divljenje – tek da se podsetim da sam jos živa!

Komentar:

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s