Ambijentalna muzika

– Ne, ne mogu da te pustim.
– Zašto?
– Predavanje je počelo juče.
– Da znam, ali na vreme sam vam javio da ne mogu da dođem. Evo, doneo sam i potvrdu lekara.
– I šta ja da radim s’ tom potvrdom?
– Ne znam.
– Uzmi je nazad, meni ne treba.
– Gospođo, ja mesec dana nisam ustao iz kreveta. Deset dana bukvalno nisam mogao da hodam. Tri puta mi je dolazila hitna, davala injekcije, a zadnja sedam dana kućna nega. Jednostavno nisam mogo da ustanem iz kreveta, kako to ne razumete?
– Razumem, ali propisi su propisi.
– A koji to propisi gospođo? Obuka za samozapošljavanje traje dva dana teoretske i dva dana praktične nastave. Ja nisam bio prisutan samo prvog dana – to jest juče, a juče ste 90min pričali o motivaciji sa tri pauze od 10min. Zar mislite da sam toliko propustio da ne mogu danas da se pridružim grupi? Zar mislite da ne znam šta je motivacija?
– Žao mi je.
– Nije vam žao gospođo, i ne treba da vam bude. Nije meni potrebno vaše sažaljenje.
– E’ ti razumeš srpski? Ne mogu. Takvi su propisi.
– Vama su bitni propisi i ja to mogu da razumem, ali ja vas čekam ispred kancelarije 25min posle pauze. OK, mora da se ide do pijace i do buvljaka, teška su vremena, nema se kad, ali kad ste došli, i kad ste odložili cegere, vi niste prozvali mene koji sam na prijavnom pultu uredno uzeo listić sa vremenom ukucavanja i brojem vaše kancelarije, već ste službenim telefonom pozvali koleginicu iz susedne kancelarije i ja još 15min sedim na klupi ispred vaših vrata i slušam kako komentarišete slike na fejsbuku koje vam je sin poslao sa zimovanja. Gospođo, o kojim vi propisima pričate?
– A da nećeš ti da mi kažeš šta ću da radim? Idi kod direktora pa ako ti on dozvoli pustiću te da prisustvuješ predavanju.
– Gospođo, kad sam dolazio ovde direktora sam video u kafani na uglu 20 metara od ulaza u ovu ustanovu kako sa prijateljem pije espreso i vinjak, uostalom kao i svakog dana. Mislim, da se ne lažemo, mali je ovo grad, svi znamo ko je dotični gospodin i njegov prijatelj, kao i koje im je omiljeno mesto. Mislim da u ovom trenutku nije baš zainteresovan za mene.
– I šta ja tu mogu da promenim? Direktora?
– Ne znam, ali ako možemo iskreno da razgovaramo i vi sami znate da je program čista formalnost jer u 2+2 dana teorijske i praktične nastave niko ništa neće da nauči o bilo kom zanimanju. A što se mene tiče ja znam da radim ko moler.
– Pa onda idi i radi. Ko ti brani?
– Pa propisi gospođo. Inspekcija.
– Nisu to moji propisi, i ja stvarno ne znam šta ti hoćeš od mene?
– Znam ja da to nisu vaši propisi. Samo hoću da prisustvujem predavanju jer bez toga ne mogu da dobijem sertifikat.

Ceo ovaj razgovor postao mi je mučan i ponižavajući. Taman kad sam hteo da prekinem taj cirkus i odem, ustala je i prošla pored mene do prozora gde se u uglu nalazio čiviluk na kojem je visio kaput sa krznenom kragnom i ženska kožna torba. Iz meni neobjašnjivog razloga, (jer je torba bila relativno nisko), podigla se na prste i izvukla pakovanje papirnatih maramica. S’ obzirom da je to isto mogla da uradi sa desne strane stola, (jer joj je čiviluk bio bliži), shvatio sam taj manevar kao da je želela da mom pogledu izloži svoju figuru, i da mi do znanja, da je žena koja drži do sebe i svog izgleda. Okrenula se i krenula prema meni, pružila ruku sa uredno nalakiranim noktima i prstenjem, i uzela dokumentaciju koju sam držao. Pomislio sam da ipak nije želela da me spreči, ali ni da se bezglavo upusti u neizvesnost svoje odluke…

– Gospođo, jednim vašim potpisom možete i sebi i meni da ulepšate dan.
– Ha, ha… Uspeo si da me nasmeješ. I to je nešto.
– Eto… i smeh je dobar način da se započne dan.
– Jel… A kako ću to ja svojim potpisom da ulepšam dan?
– Pa sve zavisi kako gledate na stvar gospođo.
– Da čujem. Baš me zanima. Ali bez “gospođo”.

Sela je na stolicu i prekrstila noge kao da tim nemim znakom želi da kaže da bi sve bilo u redu samo da nema te prepreke koja je čini opreznom.

– Pa vidite… ako dobijem vaš potpis, ova mala, napaćena, i osiromašna zemlja, uplatiće mi 160.000 dinara od kojih ću kupiti 5 valjka, 5 četke, 3 špakle, 2 teleskopa, 2 mistrije, 2 kofe, i jedne merdevine sa kojima ću ući u “sistem” koji će me nadam se konačno prepoznati ko čoveka – ali pod uslovom da ovoj zemlji uopšte treba sistem i čovek. Evo, pogledajte moju radnu knjižicu. Ja imam 9 pečata iz 9 firmi u kojima sam radio, a u prvoj firmi imam više radnog staža nego vaš direktor i njegova sekretarica zajedno. Na žalost, zadnje 4 firme nisu mi uplaćivale porez i doprinose. Tužio sam ih i sve sporove dobio, ali ni dinar nisam naplatio jer sam u takozvanom trećem platnom redu. A pošto poznajete propise verovatno znate da potraživanja prvo izmiruju uprava prihoda, banke, i dobavljači. Meni ova država duguje za neisplaćene zarade oko 750.000 dinara, a ista ta država mi seče struju, isključije telefon, naplaćije sudske takse, pleni imovinu, a vi mi pričate o propisima. Zbog čega? Da li sam kriv što sam radio na građevini 80 dana bez ijednog jedinog dinara? Na građevini koju finansira grad u kome su vrpcu sekli ministarka i predsednik opštine. Na građevini na kojoj sam teglio sa kolegom čelične profile od 2,5m sa gomile na gomilu i svojim rukama posekao svu moguču armaturu koju su gospoda prodala kao otpad i podelila pare. Na građevini, na kojoj sam ostavio leđa i kičmu koja je pukla i zbog koje nisam mogao da dođem na jučeračnji čas o radnoj motivaciji. Srećan je svako ko nekom pomogne, a vi to svojim potpisom možete. Zar to nije dovoljan razlog da sebi ulepšate dan?
– Varaš se ako misliš da je moje učešće u tom sistemu toliko bitno. Ni za šta se ja ne pitam.
– Pitate se. Vi ste neosporno deo tog sistema i ja sam pred vama nemoćan, to jest prepušten na milost i nemilost vašoj volji.

Potpuno svesna činjenice da pratim svaki njen pokret, krajičkom oka je bacila pogled na monitor, promenila smer ukrštanja nogu, i ponovo pogledala u mene igrajući se lančićem na vratu čiji se kraj gubio u dekolteu…

– Sledeći program je za 6 meseci.
– Jel ja sada treba da budem srećan zbog toga?
– Možda. Nikad se ne zna.
– A od čega zavisi?
– Ne znam… Kako si ono rekao: “Malo je potrebno za sreću”.
– Ne, rekao sam da je i smeh dobar način da se započne dan, i da je srećan svako ko nekom pomogne.
– Da… samo daleko sam ja i od lepog dana, i od sreće… Kažeš, moler?
– Da.
– Znaš da krečiš?
– Znam.

Nastao je tajac. Znate već… Kao pred dvoboj. Što bi rekli “face to face”. Gledala me je pravo u oči klateći hemiskom olovkom između dva prsta…

– Ne znam. Možda. Videću…. Pozvaću te ako iskrsne nešto.

Sve je bilo jasno ko sunce na čijem bi ispunjenju bilo suvišno insistirati. Znao sam da sam sada ja na potezu…
Te dve sekunde, (pre mog odgovora), osećao sam se kao Max Brod koji sakuplja Kafkine ispisane listove i slaže ih u roman – samo što sam ja sakupljao njene. U stvari, to i nije bio roman, već prazna bojanka sa konturama, poput onih koje se kupuju deci kad se uče da crtaju. Bila je to najbludnija slika, i najbizarnija moguća situacija, ali to i nije toliko bitno jer je nesporazum bio mnogo veći.

Te dve sekunde osećao sam se kao “najmoćniji čovek na svetu” – mada nisam siguran da razumete o čemu pričam. Pričam o onim tonama metala koji paraju vazduh i koji se spuštaju na neku osvetljenu pistu negde u Sent Moricu, Bukureštu, ili Dubaiju. Ili nekom helikopteru, koja neka ozbiljna lica u mantilima i tamnim naočarima očekuju na heliodromu Kopaonika samo da bi otvorili vrata, jer to ide na ruku nekome ko je bogat i moćan, jer mu je ćef da baš tu raspakuje svoju jeftinu robu. Eto tako sam se osećao. Ja, u svojim probušenim cipelama i izlizanoj jakni, (najmoćniji čovek na svetu), i ona, u savršeno skrojenoj suknji i bluzi – ogoljena ko očerupana praznična ćurka.
Ali vreme je da se spustim na zemlju. Na klizavu pistu u provinciji, bez ikakve dileme, odlučan u tome da se čvrsto držim svog kursa letenja…

– Ne. Ništa neće da iskrsne. Nemojte da me zovete. Izvinite.

Ustao sam i krenuo prema izlazu. Video sam je samo na tren, kako leđima okrenuta vratima stoji i gleda kroz prozor brišući ruke vlažnom papirnatom maramicom…

*

Da se razumemo.
Nije ovo traktat o koketiranju ili korupciji. Ovo je post o nesporazumu običnog čoveka i neorganizovanog oblika društva slučajno podvrgnutog normama formalnog (ne)morala, opisanom u ambijentu koji ga predstavlja, ili ako hoćete, u portretu kancelarijske činovnice kao ekvivalentu od krvi i mesa.

U takvom ambijentu “sistem“ nema povratnu informaciju o sebi samome, a to je krupna stvar u malom kraljevstvu jedinke… Onda se čudimo kad čujemo na vestima da su tamo negde, u kontejnerima na gradilištu ostrva Jamal na severu Sibira izgorela u požaru šest naših radnika. A svi su otišli sa nadom da će ublažiti tugu kad se vrate u zemlju u kojoj ne vide nadu, jer niko ne stoji iza njh, jer nikoga nema da ih pogura. A vi mi kažete da ste daleko i od lepog dana, i od sreće. Vidite… kod mene je obrnuto. Ja sam srećan kad noću mirno spavam, bez ikakvog osećaja krivice, jer tu ne pomažu papirnate maramice. Činjenica je da o sreći znam samo to gde ću da odem kad izađem na ova vrata, kao što znam da je i noć sastavni deo dana.

Gospođo,
ceo ovaj nesporazum posledica je sukoba neobjašnjiv pojmovima logike. Odavno sam ja skontao i Josefa K. i Kamijevog Mersoa, i sav taj besmisao pravde i institucija. Ali šta to ja umišljam? Šta trabunjam? Šta ja znam o sreći i neraspakovanom poklonu na tacni? Daleko sam ja od melodije Schumann-ovog “Sanjarenja” koju slušate uz čaj i kolaće u salonima na Kopaoniku, ili ko zna gde.
Daleko sam i od 4m² besprekorno okrečenog plafona toaleta u kom praznite creva jer me ni iz milosrđa ne bi unajmili da vam bar na taj način olakšam sranje. Mislim stvarno… Koliko iskreno možemo da razgovaramo? Teška je moja paleta boja za vašu fasadu gospođo – zato mi i puca kičma.

(Once upon a time in WordPress)

 

Advertisements

40 responses to “Ambijentalna muzika

  1. Bilo, jeste i biće. Sistem je neuništiv. Mnogobrojne i prekobrojne sluge-nameštenici-partijski činioci uredno služe. I baš te sluge koje služe su najglasnije, prvorazredni „pljuvači“, kad posvršavaju sve svoje intimne, lične, porodične i prijateljske obaveze u radno vreme. A mi mažemo dupe masnoj guski, kao poreski obveznici. Bilo, jeste i biće.

    P. S. Puca njima prsluk, finije rečeno.

  2. О, боже драги, каквог Мајстора, читам!!!
    ПС. Не знам шта сам тада написао, али ако је у „том“ коментару исказано мање одушевљења него сада, огрешио сам се грдно или био превише охол.
    Најдубљи наклон и дубоко поштовање.
    Здраво остај Чаробњаче!

    • Stanimire, i da nisi ništa napisao, nema meni većeg oduševljenja od tvog prisustva. Živ bio! 🙂

  3. Хоће ли неко упалити светло? Уморна сам више од мрака, и од немања. Њиховог великог немања. Јер, све ово што немамо ми, Пикс, ништа је у односу на њихово немање.
    Како се убија систем?

    • Ne znam ni kako se ubija sistem ni da li će neko upaliti svetlo. Moje oči su se odavno prilagodile tako da i „mraku“ odlično vidim.
      I da… U pravu si što se nemanja tiče.
      Pozdrav! 🙂

  4. Treba se naći gospođama kojima treba krečenje… 😀
    Najgore je što ovo može da se gleda i kao realnost i kao fikcija…
    Odlično napisano.

    • Ognjena, u toku su teški sezonski radovi i nemam vremena za nove postove. Bilo kako bilo, u svakom slučaju hvala Ti na razumevanju i čitanju. Pozdrav! 🙂

    • Знам да ову причу ниси насумице изабрао.
      Вееелики поздрав, и да што пре дође време за нове приче.

  5. „Није чоек створен суботе ради, већ субота ради чоека“, речено прије двије иљаде година. Увјек ће бити људи који ће своју несигурност и себичност скривати иза прописа. Само ријетки посвећеници знају тајну кретања ван шина, ван утабаних стаза, вел`ку тајну.

    • Da, lepo si to napisao, ali dešava se svima pa i meni.
      Znaš ono, „tri u šinu, dva u prašinu“.
      Hvala ti na poseti i komentaru. Živ bio! 🙂

  6. Ne znam šta prvo da komentarišem, lepotu izraza, molera filozofa ili bizarnost same situacije. I sam sam bio neki „majstor“, ulazio im u domove i viđao u civilu te ohole koji skriveni iza kancelarijskog stola i liste propisa kroje sudbine malih ljudi, nije tu samo sistem kriv, već ljudi (neljudi) u njemu. Postojanje sistema i naše pokoravenje istom je najveći problem. Odlično napisano, skidam kapu.

    • Srđane, hvala Ti. Puno mi znači tvoj komentar.
      A sistem je takav kakav je. I ljudi isto. Na nama je da se u svemu tome snađemo i opstanemo. Pozdrav! 🙂

  7. Tako je jednom jedan gazda Od Višanja zakidao radnicima prilikom isplate. Ako ih je ikada i isplatio.
    Tako je jednom jedan zakidao prodavačicama… i jedna zaposlenim frizerkama… i jedan građevincima.
    Dabogda dobra nikada ne videli, svi zajedno i svaki posebno.
    Gospodine Druže Pixel… da imam kapu, skinula bih je pred tobom. Ovako, samo se klanjam Piscu i Čoveku.

    • Negoslava, hvala Ti. Ali ja nisam pisac…
      Ja sam radnik koji se trudi da napravi od sebe čoveka. 🙂
      Pozdrav!

  8. Dragi Pixel neka si zviznuo ovu realnost. U njoj smo i nema foliranja. Najbolje si rekao i potpuno se slažem s tobom kao finale za kraj ovog teksta u svom komentaru „Moji deset prstiju su jedina „institucija“ kojoj verujem. Pa ima već desetak godina“. Isto!

  9. Uopšte ne želim komentarisati tekst niti ćitati komentare. Pristupila sam ovom tekstu kao umetničkom delu i odveo me je ko zna gde. Tamo, upravo tamo gde ne razmišljam o samoj temi i suštini teksta već o naćinu na koji mi je predstavljen. I ja sam zadivljena, potpuno omamljena naćinom na koji je spušten pred mene.
    Zaista genijalno!
    Hvala ti!

    • Hvala Tebi Daisy, ali kao što sam gore u nekom komentaru napisao, daleko sam ja od umetnika ili pisca. Danas je umetnost živeti od svog rada, a rad je po definiciji prenos energije sa jednog tela na drugo. Drago mi je ako sam bar u tome malo uspeo. 🙂
      Pozdrav!

  10. Tekst je odličan i nažalost predstavlja našu stvarnost. Čovek je radio pošteno i očigledno za male pare pa zato i nema osnovna sredstva da radi samostalno. Radi se ovde o tome da on treba da prodje tu „obuku“ da bi registrovao svoju firmu i dobio taj novac za samozapošljavanje, a to u praksi znači da će svaki dinar morati da opravda, odnosno da dokumentuje da ga je potrošio za osnovna sredstva, (ne i za materijal), i da uredno plaća poreze i doprinose. Ukoliko to propusti moraće sve pare da vrati a da li će posla biti… to mu niko ne garantuje. Ako radi a nema regisrovanu radionicu, on nema ni zdravstveno osiguranje ni penzijsko a tu je i inspekcija. Znam da će mnogi reći da kupovina merdevina, ĉetki i takse za otvaranje firme nisu veliki izdak, i da to može i bez sredstava od države ali zaboravljaju da je on godinama radio a nije primao platu niti su mu uplaćivani penzijsko i zdravstveno a država nije reagovala. Ovakvih priča je puno i one nisu fenomenalne nego tužne, a tekst jeste napisan fenomenalno.

  11. Jedna epizoda, lepo si to rekao.
    U seriji strave i užasa od nepodnošljive lakoće postojanja.

  12. Kad bismo svi uspeli da skupimo snagu za taj jedan tren i budemo dovoljno jaki da im pokažemo da nam puca prsluk… za njihovo… možda bi i bilo neke šanse. Sjajna slika iz života… jedan isečak – onako kako to život samo ume da napiše, a ti da preneseš…

    • Hvala Merima. Imam jedan post i na tu temu, a možda ću ga objaviti u jednoj od narednih epizoda. Pozdrav! 🙂

Komentar:

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s