1. Maj

U trouglu između boljeg života, slobode, i progresa, postoji čitav jedan život, umorna duhovna emigracija koja spava po parkovima i prugama, hrani se iz kontejnera i reže vene, a čiji svaki pokušaj da se uklopi u savremena zbivanja ostaje bezuspešan. Milioni nezaposlenih sa porodicama gladuje i vrši pritisak na tržište rada. Nad njima bdi strašna beda prekrivajući tamnom senkom svojih krila sve ono što bi moglo biti lepo. Pogažena su osnovna prava, principi i načela čovečanstva, a njihovi snovi potonuli su zajedno sa čamcima za spašavanje…

Niko se nije rodio da bi birao između srca i razuma, herojstva i sramote. Al’ ne pita život da li si spreman da se boriš protiv moći novca kao vladajuće sile nad moralom u sistemu koji podržava tu silu a koja za posledicu kao nužnog pratioca progresa ima surove uslove bitke. Ima i onih koji ne žive sa osećanjem da tamo negde postoji drugačija i bolja stvarnost koja će jednog dana doći do njih. Njihova svakodnevnica nije u očekivanju nego u egzistenciji. Uostalom, koja je to bolja stvarnost? I gde je? U kojoj to tački ove planete? Mnogo stvari čine život ljudi drugačijim, ali ma gde da si, neke su zajedničke:

– Vino svuda opija.
– Za novac se ne može kupiti sreća.

Evo, praznici se nižu jedan za drugim a ja razmišljam o onome što su mi roditelji ostavili ne samo u srcu, već po mestu i vremenu rođenja. Otišli su prerano. Naglo. Kao kad zatvorite vrata. Najlakše je bilo potražiti bezbrižno sidrište u prošlosti ali se na tom putu isprečila humka na kojoj su ostala sva moja pitanja. Moji koraci vodili su me kroz nepregledno polje u budućnost posutu zmajevim zubima. Da li je pošteno ocenjivati slabost roditelja koja se sastojala iz plemenitosti duše i pogrešno zasnovane prepostavke da su i drugi isto tako plemeniti? Naravno da nije. Ni ja nisam menjao stavove i navike da bih stekao udobnost, dostojanstvo, i jedno jastuče za bezbednost. Ako sam i osećao neki strah, on nije bio veći od straha pred izlazak na pozornicu…

Ponekad, neočekivani događaj promeni sve moje namere a mene nepredvidivim i direktnim putem povede ka raspletu bolne istine koju saopštavam na ovoj stranici. Pronašli smo „svoj kutak“, sa udobnim stolicama, ogledalima, i tihom muzikom. Gledam je kako hoda prema meni, u kišnom mantilu, s’ crnim konjskim repom na zatiljku kojim trese u taktu s` koracima, kako pokretom ramena zbacuje tašnu i prstima otkopčava dugmad mantila. Poslužuju nas dvoje mladih, simpatični i smeteni, jer je lokal nov, nedavno otvoren.

Kaže:

Uvek ćemo kod njih da pijemo kafu.

Prepuštamo se jer znamo da ne možemo uvek, i da ćemo koliko sutra ustati iz naše postelje omamljeni mirisom jutarnje kafe ako je imamo. Mnogo toga nam nedostaje i upravo ta svest rađa u njoj nagon samoodržanja da kroz snagu prkosa stvori jedan svet otcepljen od stvarnosti, a taj i takav događaj predstavlja samo kariku u nizu koja me svojom jednostavnošću navodi na pomisao da ne postoji bolja stvarnost od ove gde me je čiodom pribola istorija.

 

Advertisements

15 responses to “1. Maj

  1. Аух, убијаш. Закачиш ми тегове на душу, па тумарам. Али, нека, то је истина, она тако изгледа.

  2. Мали роман, „малог“ човека о НАЈВЕЋИМ вредностима.
    Не дирај ништа, СВЕ остало је ПОГРЕШНО!
    ПС.
    Познавао сам Човека који је својевремено рекао да је исувише личним блогосочињенијем, у једном тренутку осетио нагост бића. Недостаје ми његово присуство, али сам разумео његов одлазак!
    Остај здраво Друже!

    • Stanimire, kad počnem da brljam, a počeću, razumećeš me. U to ne sumnjam. Ali da ne brljam, i da ne čačakam – to ne mogu da garantujem. Živ bio! 🙂

    • Brbljaj koliko hoćeš ali nemoj da bulazniš kao što počeh ja, pa tu i tamo bude: Lepo je mada ništa ne razumem haha. E, da, i divna je ona sličica gore.

    • Tanja, svi mi imamo neke svoje faze, možda za nekoga one izgledaju čudne i nerazumljive, ali ne bih se složio sa tvojom samokritikom. Tvoj blog pratim već nekoliko godina i nikada nisam pomislio tako nešto o tvom pisanju jer znam tvoj stil iako ne bih mogao da ga definišem. Čak mislim da je tvoj stil jedinstven po načinu prilaza i obradi teme koja ti je inspiracija. Kod mene to uglavnom mora biti na ličnom nivou, a to mi sve češće smeta, (pročitaj Stanimirov komentar posle P.S.), tako da mi povremeno tematsko skretanje prija kako kod mene, tako i kod drugih. Neko to prihvati, neko ne, ali nema veze… Zato piši i uživaj jer imaš verne čitaoce i pratioce. Pozdrav! 🙂

  3. Kako ja do sada ove opanke dole nisam primetila. Radost zbog tog viđenja zasenila je sve one lepe reči kojim sam htela da opišem ovaj tvoj tekst, Druže Dragi. Ne daj se, kao što se ni mi drugi svojim nedaćama ne damo.

Komentar:

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s