Sve je pošlo naopačke

(Once upon a time in WordPress)

Rođen sam u provinciji, u zimu, i živeo sa roditeljima kod babe i dede sve dok otac od firme nije dobio stan u petospratnici. Tad smo prešli u “neboder“. Svi me zovu po imenu jer nadimak nemam. Valjda ga nisam zaslužio. Još kao klinac bio sam naklonjen ugroženim vrstama i autsajderima. Nikad kauboj – uvek indijanac. Po vokaciji sam mašinac. Prosta greda na dva oslonca, dakle stabilan, mada sam često ostavljen “na prepust“. A dešava se, (i to ne retko),  da me ko konzolu uklješte. Onda me opterete da vide  koliko mogu da izdržim. Statika je čudo. Svom snagom se borim i trudim da ličim na čoveka koji je uspeo da pobegne brigama. Da se vratim u stanje ravnoteže. Moji zidovi iscrtani su čiča Glišom i posterima Novaka. Dečjoj mašti ostavljam da ukrase svoj svet. I naš. Tako je lepše. Nek` crtaju, nek` lepe… Samo da ne primete kako između istim tim zidovima stenjem pod teretom misli. Jer šta sam danas? Gubitnik tranzicije, tehnološki višak, kolateralna šteta, statistička greška? Ja, suprug i otac… u džepovima imam samo izlizanu postavu u kojoj se u ovim zimskim danima grejem uzaludno obijajući pragove trudeći se da pronađem bilo koji posao ne bi li izašao iz hipnotisanog stanja asocijalnosti  i platio neki račun. Negde, na nekom zidu, pročitao sam grafit:

Ljudi se razlikuju po tome što imaju jednaka prava!

I šta s’tim? Ima još takvih koji razmišljaju kao ja. Pa šta? To što nisam sam još uvek ne znači i da sam u pravu. Eto, prdim u prašinu… I znam šta ćete reći. Da ima toliko jezivih porodičnih sudbina od kojih vam se diže kosa na glavi. I u pravu ste. Samo nemojte da mislite da sam zbog toga srećan. Imam ljude koje volim, i nikad nisam osuđivan, i da se razumemo, ne žalim se.
Evo, pokušao sam da napišem nešto o sebi al’ ne ide – konfuzan sam. Nikako da se vratim u stanje ravnoteže. Prošlo je 80 dana kako je jedan „clown“ rukom stavio potpis na ugovor za cirkus koji je na njegov konto uplatio 0,00 RSD. I slovima: nula dinara. Ali samo opušteno… Svaka sličnost sa stvarnim događejem je slučajna. Koincidencija. Kao što u istom ovom trenutku neka pegava turistkinja uživa u pogledu sa Brooklyn-skog mosta u vreme dok vrhovi zgrada u Šangaju zabijaju svoje šiljke u ljubičasto nebo. Jebe se njoj za circus! Zato uživajte. Jer tamo negde, gde se završava asfalt kod jednog vidikovca, baš tu, iza brda, gde nema struje i puta, tu, gde babice mobilnim telefonima osvetljavaju novi život, jedan se clown sprema za novu predstavu…

Zaječar, 12. februar 2012.

Advertisements

27 responses to “Sve je pošlo naopačke

  1. Bio mi je poznat rukopis….. Lep pozdrav!
    I da, posle 25 dana „čuvanja vatre“ nas dvadesetak ne posustajemo. Moramo jednom reći dosta preživljavanju i životarenju, krađama, bezzakonju…..ja se nadam u bolje sutra! Ja ga živim, makar u mislima…

  2. Nisam baš laka na suze. Ponekad tako, bez pitanja, grune. Ponekad opet upitana ZAŠTO, tražim taj kamen o koji se sapletoše moji dobri ljudi, da ga sklonim, u reku bacim, i da ga više nikada i niko ne upotrebi kao temeljac.

  3. Uh…hoću još vremeplova, ma koliko bolno bilo…
    Bolje je kad se stavi na papir ili na monitor…Pozdrav.

Komentar:

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s