Proleće na moje rame sleće

Kad sam bio klinac radoznalost je kod mene uvek nadjačavala strah. Imao sam možda deset – jedanaest godina kad me je deda naučio da uhvatim pčelu prstima. Samo je treba uhvatiti za krila i ona ne može da okrene dupence da te ubode. I ja sam probao i uspeo. A kasnije, tata mi je pričao kako su ševe ptice vrlo slične devojkama i da imaju tako neke tonove da kad ih slušaš imaš osećaj kao da si iznad zemlje i da živiš u letu. Kasnije sam uspeo i to da osetim jer proleće nikada nije kasnilo u moj grad a ono donosi posebno osećanje. Proleće je vreme spuštenih roletni jer svako želi da ublaži muke izazvane aprilom…
Devojke u tesnim pantalonama i kratkim suknjama hodaju glavnom ulicom praćene pohotnim pogledima dečaka nabubrelim od snage. Proleće je vreme sejanja i potkresivanja i svi se bore da ulepšaju svoj vrt. Devojke zagledaju kovrdžave kuke i motike, a dečaci pupoljke i gole peteljke na štiklama.
Ja sam svoj vrt ogradio tarabama, i evo, čitave noči vrebam šarene leptire što mi veselo skakuću pred očima. T. je zaspala duboko, ko čamac sa kobilicom na gore, leži na trbuhu, a ja se zabavljam posmatrajuči njena glatka leđa i sjajne listove. Uzimam flomaster i nacrtam joj iznad gležnja leptira jer u proleće počinje da pupi radosno seme igre. Nije osetila ništa, čak je i nogu prebacila preko mog struka tako da sam je zahvalno potapšao po guzi. A ujutru, u stanju blagog i slatkog zanosa, dok je ležala budna sa vrelim obrazima na jastučnici, i dok joj je nekoliko trenutaka ranije srce udaralo ko klipovi koji su neprestano gurali voz vozeči je u jutro obavijeno dimom duvana i mirisom kafe, a pre nego što me je poljubila i otišla uz žubor potoka i gibanje krošnji na vitkom stablu, ostavila mi je kesu duvana, malo ljubičasto ogledalce, i sedefasti prah leptirovog krila na ramenu.