U ime oca

Pre desetak godina T. je oglasila svoje postojanje. Stala je uz mene, uzela penkalo iz mojih ruku i dopisala svoje ime uz tekst koji sam tek započeo. Sećam se da mi je neki trag sreće prošao duž kičme. Eto, bio sam prepoznat k`o pronađena dragocenost dovoljno zrela za otkriće kad za to dođe čas. Tako sam ušao u priču koja počinje njenim imenom…
I evo… ležim pored nje u usidrenoj deregliji dotrajalog i rasklimanog plovila kroz zle godine i smrznute zore, i tonem negde zaboravljajući na modro nebo i sirotu zemlju na kojoj ne bi bilo ništa za šta bi se mogao uhvatiti da nije bilo nje. Gospode… ja, kršteni pravoslavac i crkvena neznalica, golja pod svetlom voštanice, jagodicama prstiju dodirujem bradavice žene, ko grešnik dva zrna tamjana ili monah čvorove brojanice. Oprosti… ali nije ova bogomdana slika, njenih dojki, trbuha, i bedara, (koja k`o žrtva razmiče dok napolju kisnu dečje kabanice), otkriće u kome i ja prepoznajem dragocenost toga što me je  pratila. To je priča, u kojoj je u ime oca i sina uvek bila uz mene, iako je sve već odavno shvatila.