U paukovoj mreži

u-paukovoj-mrezi

– Gde si Pixel?
– Zdravo Sale!
– E’ znaš gde si pošo?
– Evo, jurim neke papire…
– Jebote od kad’ te nisam vido’.
Zvrrrr…
– Izvini, mobilni… Kaži, da, da. Važi, važi. Ajd, ćao. Izvini Pixel…
– Ma ništa.
– Ajd’ na po jednu.
– Ajd’.
– I šta kažeš, bio si…
Zvrrrr…
– Šta je bre ovo? Izvini… Kaži. Dobro, dobro. Važi. Znam bre, znam, ajd’.
Ušli smo…
– Šta ćeš da piješ?
– Stomakliju.
– Mala, donesi dve duple stomaklije… Jebote školski će se zaboravimo… Gde si sad, radiš negde?
– Pa trenutno…
Zvrrrr…
– Jebiga izvini. Kaži Nešo. Tu sam ja – tebe nema! Jebote vidim te kroz izlog. Tu sam na 15 metra od tebe. Pa u “Triton” gde sam. Imam. Imam, dođi. Mala, donesi još jednu…  I šta kažeš… Gde radiš? Gle ovog…  Alo!  Ne mogu da verujem… Nešooo, gde zevaš bre?
– Ooooo, Pixel, zdravo, gde si čovek?
– Zdravo Nešo.
– Mala… zove konobaricu.
– Alo, moronu, naručio sam jebote – pa zvao sam, nervozno će Sale.
Neša stavlja cigarete na stoGleda me i okreće se ka Saletu:
– Sale, evo o čemu sam ti pričao.
– O čemu?
– Evo ti pametan čovek – pokazuje na mene – nosi vunene čarape.
– Nećeš valjda…
– A bre koj’ ti je, mogu valjda da razgovaram s’ čovekom.
– Jebote, ti nisi normalan.
Neša pripaljuje cigaretu i baca upaljač na sto.
– Slušaj Pixel… Mi smo, mislim moji kući, mi smo ti vunena porodica. Svi. I žena, i klinac, i ja. Mislim… nismo od vune, al’ bez vune brate ništa…
– Ne razumem?
– Gledaj… Duge gaće oblačim oktobra kad se kazaljke na satu pomeraju unazad, a skidam ih kad se kazaljke vrećaju. Tu rasprave nema prijatelju. To je pravilo. Bez obzira kakvo je vreme…
– Nešo, šta u stvari hoćeš da mi  kažeš?
– Pusti ga bre vidiš da nije normalan, dobacuje Sale i uzima mobilni sa stola koji je upravo zazvonio.
(Pokrva dlanom mikrofon).
– Mala ka’ će to piće?!
(Sklonio je dlan).
– Kaži. Kad? MOLIM. Jebote ti nisi normalna. Dolazim. DO – LA – ZIM. Budi tu i čekaj. Čuješ? Kažem ti BUDI TU I ČEKAJ. Ustaje… Mala izračunaj. Moram da idem. Jebote, dam guski auto na sat vremena i pauk joj ga pokupi ispred nosa. Ne mogu da verujem. Vidimo se Pixel. Nešo, mi se čujemo…
Neša ga je odmerio, ispratio pogledom, okrenuo se prema meni i nastavio da priča:
– Pa šta ti misliš da su slovenci glupi? Oni brate i leti to nose. Bermude, gojzarice, vunene čarape, bicikla, i u planinu. Zato ti kažem da si pametan čovek… Em zdravo, em toplo. Nije to džabe izmišljeno Pixel. Pa čekaj… E znaš ti da je prelazak sa letnjeg na zimsko vreme zabeleženo još 1916_te. Nemaš pojma. To ti je prijatelju uvedeno prvi put gore… u Švedsku, Norvešku, jebem li ga, Finsku. A danas. Danas 70 zemalja ima to računanje vremena. Evropska unuja je to uvela. Misliš da su oni glupi? Ušteda u energiji 15%. Malo li je?
– Nešo, ajd’ da popipjemo po kafu i da se rasturamo, moram ove papire da nosim…
– Ne mogu Pixel moram da jurim ovog, uzima čašu sa stola, ispija do kraja i ustaje. Idem do parking servisa…
– Nešo, ja tebe ništa ne razumem. Koga da juriš?
– Pa Saleta. Ti misliš da je ovo slučajno. Sve je ovo izrežirano Pixel. Pazi, dogovorili smo se danas da se nađemo… Dođe mi 100 EUR-a. Peglao sam mu krilo na “Renou” i kitovao ga još u decemru. Stalno me laže. Danas je navodno trebao da mi da kintu. Od kad ga jurim. Sad mu kao pauk pokupio auto i… odoše mojih 100 evrića koje nije ni doneo. Sve se vraća i sve se plaća moj Pixel. Vidimo se…

*

Naručio sam kafu.
U uglu kafića, na monitoru TV-a pročitao sam deo titla:

“Srbija je privržena dijalogu ali ne može da pristane na poniženje”.

Nisam ni primetio kad sam je popio. Nisam osetio ništa.
Ni miris, ni ukus.
Gledao sam kroz izlog kafića…
Teško vreme.
Kiša.
Nije mi se dalo da ustanem.
Hteo sam da krenem al’ me je nešto sprečavalo.
Osećao sam se k’o stranac  u svetu koji ne poznaje. Nemoćno…
Ko zarobljeni leptir u paukovoj mreži.
Zapalio sam cigaretu.
Niz staklo izloga klizile su kapljice kiše.
Sporo i teško…
Kao moje misli.

Negde sam pročitao:

“Kad bi uzeli 450 grama paukove mreže i razvukli u jednu nit mogli bi njome da okružimo svet.”

Nije loše za početak…
Samo ko će to klupko da razmrsi?

Advertisements

36 responses to “U paukovoj mreži

    • Šta odgovori onomad onaj deda, (kad beše bombardovanje), na pitanje voditeljke zašto ne beži:
      „Ćero, ako na bombi piše Milisav, ne vredi mi da bežim.“
      Tako i ja. Pozdrav! 🙂

    • Znaš onaj vic:
      – Konobar, donesi nam još po jednu.
      – Nisam ja konobar, ja sam šef sale.
      – Dobro Sale, donesi nam još po jednu.

  1. „Srbija je privržena dijalogu ali ne može da pristane na poniženje.“

    U ovoj rečenici je sadržan opis srpske istorije kao i Srbije kao države. Ta rečenica je ujedno i dijagnoza, ali može biti i prevencija ako se dešifruje problem na ispravan način i shodno s tim deluje. Niko do sada Gordijev čvor Srbije nije rezrešio, a Damoklov mač stoji nad glavama Srba još uvek, i Augijeve štale prljave prošlosti i sadašnjosti niko nije očistio. 😁 Ako smo za dijalog onda ćemo pristati na poniženje. Stefan Nemanja se ponizio Vizantincima zarad dobra Srbije. Treba podići ugled Srbije u svetu danas, a to se ne postiže šizoidnim rečenicama poput ove koju sam citirala.
    Inače, blog je sjajan. Jure ljudi, a paukove mreže odnose na kraju i jedne i druge.

  2. Kratki espreso, za pogled kroz izlog kafića. I za onu paučinu u ćošku koji niko ne gleda, pa se spušta kao devojački peškir, niz zid.
    Sale – paradigma trenutka aktuelnog.
    Ti – paradigma svih nas koji nismo Sale. Šef sale. 🙂

  3. Ovdje mi ne preostaje ništa drugo nego da citiram riječi jednog maestra s riječima iz ranijih komentara: „Dobro da bolje ne može biti. “ 🙂

Komentar:

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s