Ustala je naglo, uvukla stopala u meke plišane papuče i povukla težak pamučni bade mantil sa masivne kožne fotelje. Bacila je pogled na krevet iz kog je izašla i videla ga kako nepomičan spava. Ni jednim pokretom nije pokazao da zna da je tu. Da je ustala… Od kako je s’ njim uvek se osećala usamljenom. On je u odnosu na nju posedovao aroganciju i opasnu sposobnost da razara sve njene postupke, misli, i želje…
Šnalom je skupila kosu, otišla do kuhinje, i u čašu ubacila veliku šumeću tabletu. Uključila je aparat za kafu i tankim prstima sa bordo nalakranim dugim noktima izvadila „Esse Mentol“ (super slim cigarettes for the stylish leader), podigla nogu na stolicu i zapalila…
Taj i takav život za nju je bio bliži životu marionete nego životu jedne samosvesne žene. Osećala je to kao žig. Osim dugogodišnje jednoličnosti, zanimanja po ustaljenom rasporedu, pokornosti propisima, principima i običajima, šta je doživela? Bezvoljnost, prepuštenost, i prividnost sreće koja u suštini i nije sreća nego lagano umiranje svega u njoj. Sama, u oblaku dima, videla je kroz odškrinutu podsvest, magličast, i kao celofan providan štit kojim se ogradila od životne istine.
– Ne, ne. To nisam ja. Ne mogu više…
Iz razmišljenja je trglo pištanje aparata za kafu. Po jutru se dan poznaje…
Možda je tužan osjećaj jednoličnosti kada vidiš kako se polako gasiš, ali ipak buđenju se u zube ne gleda.
Naravno. Buđenje je plamičak nade koji hita ognju svom. 🙂
Ko živ, ko mrtav.
Ko jarac živoderac. 🙂
…Како би добро било да је кафемат ТАЈ симбол.
Поздрав добри Пиксел!
Onda bi gledala u šolju i ubadala želje. 🙂
Pozdrav!
Nje mi je žao, a tvoje rečenice tako volem.
Kraj priče je „otvoren“ i svako ga može osmisliti kako želi. 🙂
Pratim. 🙂
🙂
Pištanje aparata za kafu kao znak izlaska iz monotonije i otvaranje vrata za neke nove snove i novi život – takav je kraj u mojoj glavi. Optimizam i aktivnost, bez učmalosti i prividne sreće 🙂 Pozdrav!
Tako je Kristina.
Od izvora dva putića, do izvora samo jedan. Pozdrav! 🙂
Dobro napisano, ali nemam snage da lajkujem. Doživljeno je. Jeza niz kičmu izazove da se stresem i poželim joj mnogo snage da zavoli sebe i ode u neko novo jutro. 😦
Hvala ti.
Uh kad se udruži trzanje uz prasak ili vrisak… po tom i takvom početku jutra dan će prepoznati – njenu odluku da menja… Sve smo mi imale nekada slična budjenja, neke se bude upravo sada… 6.55h… samo da im jutro ne protekne mirno, ne bih želela…
Hvala Pixel.
„Svako je kovač svoje sreće“.
Nažalost, rijetki se probude. Neki ne žele i žive u iluziji, neki ne znaju kako sve i da hoće. Žao mi je i jednih i drugih.
Čvrsto sam ubeđen da onaj ko hoće, taj i može da se probudi.
To da. Ko hoće, taj i može.