Horizont

Brnčo, sine, uči škole da ne budeš slep kod oči – stalno mu je govorila majka.

Bilo je to davno, 50_tih posle rata, dok se gradila zemlja…
Danas je Brnča u penziji.
Živi u svom selu, u kući svog oca i svoje majke.
Ispred kapije dvorišta još uvek stoji ona stara klupa na kojoj je njegova majka svakog dana čekala muža da se vrati s’posla. Tu, na toj klupi, često je pričala komšikama kako joj je, dok je Brnča bio mali, puzio po travi u avliji i kako joj je muž rekao:

Stamena, vidiš kako puzi. Idi i uhvati ga. Ako nam sad’ dok je mali pobegne, više ga nikad nećemo stići.

Majka ko majka, shvatila je poruku muža i na sve načine pokušavala da ga usmeri na pravi put.
Ali Brnča nije završio škole…
Samo osmoletku.

Otac mu je bio mašinovođa.
Kad je stasao, zaposlio ga je ko šofera  na železnici u kojoj je Brnča proveo svoj ceo radni vek. Vozio je kamion sa ugljem od skladišta do ložionice i nikada osim jednog, jedinog puta nije napustio mesto u kom’ živi.
Imao je samo tu jednu priliku, kada je s poslovođom dobio zadatak da idu u Bar i da iz luke preuzmu dresinu za svoju stanicu.

Vozili su se, on i njegov poslovođa, dva dana do Bara. Prespavali su u kamionu, slušali muziku sa tranzistora i delili kobasice u hladovini pored puta.

Za Brnču velegrad – Bar je izgledao ko čudo.

Ogromni kranovi videli su se iz daljine…
Prvi put je video more. Poslovođa ga je gledao kako uživa upijajući svaki prizor, a Brnča je vozio…
Ušli su u Bar i stigli do luke ali Brnča nije stao. Vozio je do kraja pristaništa sve dok prednji točkovi kamiona nisu bili na samoj ivici keja. Tu je zaustavio kamion, izašao, i zagledao se u otvoreni prostor ispred sebe.
Samo more i nebo.
Gledao je nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo prema poslovođi i rekao:

Lepo je meni govorila majka.
S’ ovaj pamet Brnčo ima da stigneš na kraj sveta.